Posle kiše

Telefon je zazvonio u 21:13h. Na televizoru se prikazivala emisija o filmskoj umetnosti i njenom istorijskom razvoju, od pojave prvog filma koji je trajao svega nekoliko minuta i prvi put bio prikazan u Parizu. Moj suprug je podigao slušalicu.

• Otkud ti ovako kasno, da li je sve u redu?

Nakon što mu je objasnila da je otac sa decom otišao u jednodnevnu  posetu zoološkom vrtu  koji je udaljen manje od dva sata vožnje od mesta u kome smo živeli, moj suprug je upitao:

• Razumem, ali mi nije jasno u čemu je problem?
• Prošli su sati od kako mi se nisu javili.

Rekla je sestra bratu.

• Možda su jednostavno zaboravili.

Odgovorio je brat.

• Pokušala sam da ih dobijem ali su van dometa mreže. Nikada me nisu pustili da ovako dugo čekam na njihov poziv. Pomišljam da sam lično odgovorna jer sam ostala kod kuće. Do sada sam uvek išla sa njima na put.

Pokušao je da je urazumi pričom kako se putevi često rekonstruišu u ovo doba godine, kako je minuti dele od urušavanja jednodnevnog mira, koji će potpuno ispariti kada joj sa vrata zatraže večeru. Spustio je slušalicu posle par minuta i pogledao me ledeno, uplašeno, prestravljeno.

• Da li bi krenula sa mnom u policijsku stanicu?

Potvrdno sam klimnula glavom  i uzela svoju torbu u koju sam stavila i njegov mobilni telefon jer je izjurio iz kuće uzevši samo ključeve od automobila. Veče je bilo mirno. Osećao se sramežljiv dah vetra koje je jedva primetno pomerao lišće đuvez boje koje se borilo da ostane na granama još koji dan. Ono je šapatom govorilo narodu da je jesen i dalje tu. Držao je volan čvrsto i gledao ispred sebe više utučen nego tužan. Bio je ukočen od straha i turobnih misli koje su jurile kroz rascepe između moždanih hemisfera i sužavale mu svest o relanosti i pređašnjem razgovoru koji je vodio sa sestrom.

Nas dvoje nismo imali dece. Planirali smo da uskočimo u ulogu roditelja ali smo želeli da još malo budemo obavijeni mirnom udobnom atmosferom, i nikako nismo hteli da prisiljavamo jedno drugo na promenu životnog ritma sve dok ne budemo spremni na to. Dok sam sedela na sedištu prikovana za naslon  leđima koja su mokra od znoja, upitala sam sebe da li sam sposobna da preuzmem odgovornost za još nečiji život osim za svoj. Zaustavio je automobil ispred policijske ispostave koja je bila najbliža našoj kući i ako sam mislila da ćemo otići do glavne policijske stanice.

• Nemamo vremena.

Rekao je i povukao ručnu kočnicu toliko silno da sam mislila da će je isčupati. Dežurnim policajcima je objasnio da su njegov zet i dve sestričine otišle rano jutros u posetu zoo vrtu i još uvek se nisu vratile. Zatim  je rekao da se nedavno čuo sa svojom sestrom koja je prilično uznemirena i indisponirana, pa je umesto nje rešio da prijavi slučaj policiji. Dok sam ga slušala, razmišljala sam o svojoj zaovi. Bila sam sigurna da je grčevit bol koji joj silovito steže srce sabijen u njenom krhom, ženskom telu kao što su kamen i zemlja u kineski zid. U policiji su obećali da će javiti ukoliko nešto saznaju, da je još uvek rano da ih proglase nestalim i pristupe rešavanju slučaja ozbiljno i temeljno. Govorili su o proceduri i pravilima, a mi smo prihvatili njihove argumente. Zahvalili smo se i krenuli nazad ka kući. Na pola puta počela je da pljušti kiša. Ništa nije ukazivalo na to da će nebo početi da plače. Uz zvuk koji se stvarao dok su krupne kapi udarale o automobilsko staklo, u daljini se čula grmljavina. Onaj vetrić koji je duvao kada smo krenuli pretvorio se u olujni vetar koji je šibao drveće i grupisano, opalo lišće raznosio na sve strane. Pred našim očima se odigravala jesenja predstava koja je iz minuta u minut bivala sve dramatičnija. Ćutali smo. Brisači su jedva uspevali da otresu količinu vode koja se slivala niz staklo a točkovi su prelazili preko kišne reke koja je tekla ulicama kao brz, planinski potok.

• Svratićemo do kuće samo da nešto pronađem pa ćemo otići do moje sestre.
• Važi. Odgovorila sam.

Dok sam ga čekala u automobilu kiša je jenjavala a kroz otvoren prozor ušao je svež vazduh koji je sa sobom nosio miris vlage i time nagoveštavao da je leto već neko vreme na začelju kolone koju će vrlo brzo predvoditi zima. U potpunoj tišini sam sačekala da se vrati.  U ruci je nosio mali, drveni ram u kome je iza tankog stakla stajala uredno ispresovana detelina sa četiri lista. Bio je to moj poklon njemu za prvu godišnjicu braka, uskoro ćemo dočekati sedmu.

-       Nadam se da se ne ljutiš. Pomislio sam da bi joj značilo.

-       Ni malo, hajde da krenemo, sigurno se užasno oseća.

Stigli smo ispred zaovine kuće kada je kiša potpuno utihnula. Izašli smo iz automobila i preskakajući bare stigli do kapije pa kroz dvorište do ulaznih vrata. Napolju je bilo mokro i hladno ali je nebo bilo vedro i na njemu su se caklile zvezde. Uhvatila sam ga za jednu drugu dok je u drugoj čvrsto držao mali, drveni ram. Pozvonila sam. Vrata nam je otvorila njegova sestra. Pre nego da bilo šta kažu jedno drugom, pružio joj je uramljenu detelinu koju je prihvatila obema rukama, i držala je kao krhko, tek izleglo pile u jami koju je napravila spojivši svoje šake. Zanoktice na  noktima su bile pojedene, sa obrisima zgrušane krvi na uglovima jagodica njenih prstiju.

-       Hvala ti.

Onda je dar stavila u džep i zagrila brata privijajući ga uz sebe kao uplakano dete.

-       Čuli smo se, blizu su. Stići će uskoro. Hajdete unutra.

Ušli smo u kuću u kojoj se širio  miris štrudle i džema od šljiva, a u vazduhu se pored slatke  i slasne prefinjene večere koja se pekla u rerni, osećao i miris straha koji se uvukao u svaki šupalj prostor toga doma i čiji će trag zauvek ostati tu.

• Medicago sativa

Detelina je dobro poznata po svom lekovitom svojstvu. Lucerka sadrži veliku količinu vitamina C kao i karotena, pa se njeno mlado lišće koristi kod lečenja reumatizma.  Pored vitamina C, ova biljka sadrži i vitamine B, i K, i kao biljaka koja ima veliku biološku vrednost smatra se da bi velike površine žemlje trebalo biti prektivene detelinom.