Haruki Murakami, citati.

“…Misli koje mi padaju na pamet dok trčim, liče na oblake na nebu. Oblake raznik oblika i veličina. Kako dođu tako i odu. Ali, nebo je uvek isto. Oblaci su samo gosti. Kada prođu, zauvek nestanu. Samo nebo ostaje. Nebo istovremeno i postoji i nepostoji. Ono istovremeno i ima supstancu i nema. A mi samo možemo da prihvatimo postojanje tog bezgraničnog prostranstva i saživimo se s njim…

…Od pisca, barem onog koji teži da napiše roman, traži se sposobnost da svakog dana istrajno održava koncentraciju, pola godine, pa čak i celu godinu ili dve. Uporedimo to s disanjem. Ako koncentraciju poistovetimo sa zadržavanjem daha, onda je istrajnost umeće da se setimo da tiho dišemo dok zadržavano dah. Ako ne uspemo da uspostavimo balans između ta dva, teško da ćemo zadugo moći da pišemo kao profesionalni pisac. I da ćemo moći da nastavimo da dišemo dok držimo dah…

…Imao sam želju da idem napred , ali celo telo mi se bunilo. Kao auto koji treba da se popne uzbrdo, s ručnom kočnicom povučenom do kraja. Telo mi se rašrafilo kao da će se uskoro potpuno raspasti. Ostalo je bez ulja, šrafovi su popustili, a neki zubčanici nedostaju…

…Čovek  mora biti što zdraviji da bi se bavio nezdravim. To je moja teza. Drugim rečima, nezdrava duša traži zdravo telo. Možda zvuči paradoksalno. No, to je nešto što sam dobro osetio na svojoj koži od kako sam počeo da se bavim poslom pisca. Zdravo i nezdravo uopšte ne stoje u suprotnosti jedno s drugim. Nisu ni u sukobu. Oni se dopunjuju, a ponekad mogu i da obuhvataju jedno drugo. Često oni koji su orjentisani na zdravo razmišljaju samo o zdravom, a oni koji su orjentisani na nezdravo, razmišljaju samo o nezdravom. Takva polarizacija , međutim, u životu ne donosi prave plodove…”

Haruki Murakami, „O čemu govorim kada govorim o trčanju”, Geopoetika 2017.