Vladimir Nabokov, citati.

“…Moji prsti bili su prislonjeni o Lolitine farmerke. Bila je bosa; na noktima stopala bilo je tragova crvenog laka boje trešnje, na jednom palcu komad flastera; i,  bože šta sve ne bih dao da sam tada i na tom mestu mogao da izljubim ta mala majmunska stopala tananih kostiju i dugih prstiju! Najednom je njena šaka skliznula u moju, i dok naša pratilja ništa nije slutila , držao sam i milovao i stiskao  tu vrelu šapicu, čitavim putem do radnje…

…O. mogao sam sebe da zamislim kako šamaranjem izmeštam Valerijine dojke, ili joj na drugi način nanosim bol, i mogao sam, ne manje jasno da vidim sebe kako ispaljujem metak ispod samog trbuha njenog ljubavnika, a on asmao kaže „ah“ i sedne. Ali nisam mogao da ubijem Šarlotu, pogotovu jer situacija, sve u svemu možda nije bila tako beznadežna kako se činilo u prvom bolnom trenutku tog nesrećnog jutra. Da sam je zgrabio za njenu snažnu nogu koja se rita, da sam video njen zapanjen pogled, čuo njen odvratan glas, da sam ipak prošao to iskušenje, njen bi me duh progonio do kraja života...

...A samo pedalj od mene i mog užarenog žezla bila je neraspoznatljiva Lolita! Nakon duge, nepomične budnosti, moji pipci su se ponovo pomerili ka njoj, ali je ovoga puta nije probudila škripa madraca. Uspeo sam da primaknem svoju izgladnelu nabreklinu tako blizu nje da sam osetio auru njenog  golog ramena kao topao dah na obrazu. Ali onda se pridigla, uzdahnula, ludačkom brzinom promrljala nešto o čamcima, povukla čaršave i ponovo utonula u svoju bujnu, tamnu, mladu besvest...

...Voleo sam te. Bio sam petonogo čudovište, ali sam te voleo. Bio sam odvratna, brutalna, podla zver i šta god bilo, mais je t'aimais, je t'aimais! I bilo je trenutaka kada sam znao kako ti je, i užasna je bila svest  o tome, malena moja, devojčice Lolito, hrabra Doli Šiler...“

Vladimir Nabokov, „Lolita“ (LOM, Beograd 2013.)

“…Sećam se kako sam stresao sa sebe tu obamrlost, vratio beležnicu u džep, izvadio ključeve, krenuo da zaključam, i odem kako sam već odlazio, i kako sam tada zastao u hodniku dok mi je srce snažno lupalo... Ne, bilo je nemoguće otići... Vratio sam se u sobu i malo odstojao kraj prozora koji gleda na naspramnu zgradu. Lampe su tamo bile upaljene, sijale su na registratore, a neki čovek u crnom, s jednom rukom na leđima, hodao je tamo- amo, verovatno diktirao sekretarici koju nisam mogao da vidim. Pojavljivao se i nestajao, jednom je čak zastao kraj prozora da razmisli, a onda se opet okrenuo, diktirao, diktirao, diktirao. Nema se kud! Upalio sam svetlo, seo, pritisnuo, slepoočnice. Iznenada, besno, zazvoni telefon: greška-pogrešan broj.A onda ponovo tišina, i jedino je blago dobovanje kiše ubrzavalo dolazak noći...

...Tada nisam mogao sasvim da odredim šta se događalo u meni ali sada znam šta je to bilo: moja strast za dvojnikom ponovo se budila, s prigušenom ali teško savladivom snagom koja je ubrzo izmakla svakoj kontroli...

...Najveći značaj za moju sadašnju bezbednost ima činjenica da je identitet ubijenog nepoznat i da ne može da se sazna. Ja u međuvremenu živim pod njegovim imenom, čije sam tragove već ostavio ovde- onde, te bi mogli brzo da me dovedu u škripac kada bi se otkrilo koga sam, kako se to kaže, ukokao. Ali nema načina da se to otkrije, što mi izuzetno odgovara, jer sam više umoran da sve iznova planiram i izvodim. A osim toga, kako mogu da se lišim imena koje sam, s takvom veštinom, načinio svojim? ...“

Vladimir Nabokov, “Očajanje” (LOM, Beograd 2009.)