“…Sa neveselim zanimanjem pratio je kako ljudi postepeno prestaju da ga pitaju za ženu; kako neki više i ne dolaze u posete; kako malobrojni, i to ljudi koji postojano pozajmljuju novac od njega, pokazuju iznenađujuće prijateljstvo i srdačnost; kako se boemi ponašaju kao da se ništa nije dogodilo; na kraju, bilo je nekih- uglavnom školskih drugova-koji su dolazili kao i pre, ali nikada sa svojim ženama, među kojima kao da se proširila neka čudna epidemija glavobolje...
...O najnežnijih godina gajio je sklonost ka blefiranju, pa nije čudo što mu je najomiljenija igra bio poker. Kartao se kad god nađe saigrača; kartao se u snovima; sa istorijskim ličnostima, ili sa nekim dalekim rođakom, davno mrtvim, koga se u stvarnom životu nije ni sećao, ili s ljudima koji bi-opet u stvarnom životu-glatko odbili da budu u istoj prostoriji sa njim...
...Sve, čak i ono najtužnije i najsramnije u njegovom prošlom životu, bilo je prekriveno varljivom čarolijom boja. Užasnuo se shvativši koliko se malo služio očima-jer su se te boje kretale na vrlo nejasnoj pozadini, i njihovi su obrisi bili zamućeni. Ako bi se, na primer, prisetio predela gde je nekad živeo, nije bio u stanju da imenuje ni jednu biljku, osim hrasta i ruže, i nijednu pticu, osim vrabaca i vrana, a čak su i oni bili bliže heraldici nego prirodi...
...Teški crni predmet, riznica sedam sabijenih smrti, ležao je umotan u njegov svileni šal, u dubini džepa na njegovom kaputu. Zatim, kada je stigao, uspeo je da ga premesti u fioku komode pored kreveta. Čuvao je ključ u džepu prsluka, a noću ga stavljao pod jastuk....“
Vladimir Nabokov, “Smeh u tami”, LOM (2017. Beograd)
“…Čim se, međutim, sve to dahtanje i ubadanje odigralo na svoj uobičajen način i čim je Hju, uz prilično očajnički napadnu razdraganost, otišao da donese još pića, lim preplanulog Džimija Mejdžora golih bedara ponovo je smenio koščatu stvarnost. Primetila je da ogledalo na ormanu, posmatrano iz kreveta, odražava do u detalj istu mrtvu prirodu, pomorandže u drvenoj činiji kao u slavno i kratko vreme Džima, koji je halapljivo tamanio voće...
...O dva uzbuđenja koje je Hju osetio, jedno je bilo uobičajeno, a drugo sasvim osobeno. Najpre je nastupio opšti osećaj slobode, poput kakvog velikog povetarca, zanosan i čist, oduvavši istog časa veliki deo životne truleži. Osobeno je bilo to što je u pohabanom, ali podebelom očevom novčaniku s radošću otkrio tri hiljade dolara...
...Person se gnušao izgleda i dodira svojih stopala. Bila su neobično nezgrapna i osetljiva. Čak i kao odrastao čovek nastavio je da izbegava da ih pogleda prilikom svlačenja. Zato je i izbegao američku maniju bosonogog hodanja po kući-taj povratak preko detinjstva u jednostavnije i štedljivije vreme. ..
...Ljudski se život može uporediti sa osobom koja na različite načine pleše oko vlastitog bića: tako povrće iz prve slikovnice okružuje dečaka u snu, zeleni krastavac, plavi patlidžan, crvena repa. Krompir pire, krompir fils, devojački tanan asparagus, i oh, još mnogo toga drugog, što u sve brže zaočijanom ronde, postepeno stvara prozirni prsten zapretanih boja oko počivše osobe ili planete...”
Vladimir Nabokov, “Prozirne stvari”, DERETA (2015. Beograd)