Čovek iz senke

Na peronu II, na autobuskoj stanici bilo je dvadeset dvoje ljudi zajedno sa mnom. Nadali smo se autobusu koji je kasnio 15 minuta. Temperatura nije prelazila 3-4 stepena, snega nije bilo, samo jaka i uporna košava duvala je nemilosrdno. Majke su navlačile deci kape preko ušiju i uredno im vraćale šal preko usta grleći ih. Privijale su ih uz sebe ne bi li ih što više ugrejale. Grupa penzionera duvala je u šake, vraćajući ih potom u džepove kaputa sležući ramenima.

Stajala sam pored drvene klupe na koju sam spustila svoju putnu torbu. Sa rukama prekrštenih preko grudi cupkala sam u mestu gledajući svoja stopala koja su počela da se mrznu u crnim, dubokim čizmama. Autobusi su prolazili kroz rampu na stanici ustaljenim ritmom. Kada sam shvatila da  se jedan od njih parkira lagano na peron II, uzela sam torbu sa klupe i sa svoje  leve strane ugledala čoveka kako gasi cigaretu o ivicu metalne kante i ubacuje opušak u istu.  On je bio broj 23, maločas ga nisam primetila kada sam prebrojavala ljude koji čekaju na peronu zajedno sa mnom. Na sebi je imao dugačak, vuneni kaput zelene boje. Oko vrata mu je  visio braon šal. Kaput nije zakopčao do grla, šal nije vezao tik uz vrat i ako je napolju stroga zima diktirala hladnoću. Dugačkim koracima u čizmama nalik vojničkim, čini se da je za trenutak stigao do prednjih vrata autobusa.  Zbog veličine ranca koji mu je visio na leđima obazrivo se okrenuo i majci sa dvoje dece uputio izvinjenje a zatim ih kultrurno i krajnje vaspitano pustio da se ukrcaju u autobus pre njega. Posmatrala sam radoznalo, sa strane, udaljena 6 možda 7 metara i pokušavala da odgonetnem koliko ima godina. Činilo se da je stariji od mene, ali sam se dvoumila koliko? Pet, deset, petnaest godina. Nemoguće je bilo proceniti sa takve udaljenosti dok mi vetar baca kosu na lice koja mi zaklanja čist pogled i remeti preglednost. Broj sedišta koji je bio naznačen na karti proverila sam po samom ulasku u autobus. Sedište broj 2. Mnogo dvojki je tog dana bilo u igri. Peron II, 22 putnika plus jedan čovek iz senke, sedište broj 2. Krenula sam korak napred ušavši na prednja vrata i ugledala njega kako sedi na sedištu broj 1, odmah iza vozača. Smestila sam svoju torbu ispod sedišta, trudeći se da nikome ne smeta i sela. Na glavi sam imala heklanu crvenu kapu sa cvetom sa strane. Rukavice i šal, neko vreme, nisam skinula. Nasmejala sam se ljubazno čoveku iz senke i priželjkivala da autobus krene što pre. Bila sam umorna od čekanja i skamenjena od hladnoće.

Posle pola sata vožnje autoputem, kroz bezlične predele gde je golo drveće čamilo na usnuloj zemlji, pitao me je da li često putujem linijom u 15 i 05 h.

• Svake druge nedelje. Ne kasni autobus uvek, samo ponekad.

Odgovorila sam malo odsutno, izgubljena u sopstvenim mislima.

• Hoće li da napravi neku pazu?
• Hoće. Za pola sata, 40 minuta. Možeš da ispušiš cigaretu, trkneš do wc a.

Potvrdno je klimnuo glavom i nastavio da gleda kroz prozor u ravnicu. Napolju je lagano počelo da se smrkava. Kada smo bili udaljeni par km od pumpe vozač nas je obavestio da ćemo napraviti kraću pauzu, ne više od desetak minuta. Obukla sam kaput i spremno čekala da se zaustavimo da uspem prva da otrčim u toalet. Pri izlasku iz autobusa, dodirnuvši me po ramenu, kako bi me dozvao, rekao je da će sesti u restoran i poručiti čaj. Zamolio me je da budem slobodna i pridružim mu se kada završim to što imam. Nisam ništa rekla, samo sam odšetala do toaleta i razmišljala kako sam sada, skoro pa sigurna, da je 15ak godina stariji od mene.

Na prozoru koji je bio blago odškrinut u toaletu stajala je bogomoljka. Prekrasni zeleni kanibal, za koga su plemena u Africi verovala da čak može vratiti ljude iz mrtvih. Izašla sam iz toaleta i pogledom preletela preko stolova kada sam ga ugledala gde sedi, drugi sto od vrata s leva, puši cigaretu  odsutno gledajući u daljinu. Dva čaja od nane, med u kesici, jedna polovina limuna presečena na još pola. Sve je to krasilo sto na kome je mirno dremao milje koji je imao ulogu nadstolnjaka.

• U wc-u, na prozoru, stoji bogomoljka.
• Stvarno, zanimljivo, one preferiraju toplije krajeve, mada žive svuda na Zemlji, osim na najhladnijem kontinentu na svetu.
• Možda sam bogomoljku videla sada po drugi put u životu. Negde sam pročitala da su bogomoljke proroci, da šapuću izgubljenima koji je pravi put do kuće.

Oboje smo se nasmejali, popili do kraja svoje tople napitke koji su ličili na obojenu vodu sa aromom mente. Nije mi dozvolio da platim. Pridržao mi je kaput dok ga obučem, pustio da koračam blago ispred njega. Ćutke smo se vozili u autobusu koji huči dok juri autoputem kroz maglu. Rastali smo se uz osmeh i rukovanje, svetlucavih očiju i sanjivih obraza. Zima nas je na odredištu dočekala još stroža i surovija pa smo brzo pobegli svako svojim putem, žureći da tako hladna i okrutna ne pretvori naše uzdahe u kristalni led.

Danas sam, igrajući se sa decom u dvorištu, videla bogomoljku na listu japanske dunje. Na njenim narandžastim cvetovima stajala je ponosna, nepomična u našem dvorištu. Zamolila sam decu da priđu bliže, tiho i obazrivo, da je ne uplaše. Objasnila sam im uzbuđeno šta bogomoljka znači i u šta verujem iznova i još jače, onda kada je ponovo, kroz vreme ugledam. Radovala sam se što je zelena, što je tako blizu mene i što mi šapuće ono isto kao i prošli put. Iz daljine, čulo se kako otvara rezu na kapiji i ulazi u dvorište ležerno i opušteno kao brod koji uplovljava u sigurnu luku. Deca su mu mahala da požuri, uzvikujući “bogomoljka je tu”.