Ustajali strah

Ispravila sam se i bacila pogled na sat. Prošla je ponoć. Strepela sam da pogledam kroz prozor. Pitala sam se, šta ću ako su i dalje tamo,  ako su samo na trenutak spustili ruke u kojima  drže trube pa one slobodno padaju pored njihovih umornih tela. Vezala sam kosu gumicom koja mi je stezala ručni zglob. Ostao je crveni trag, usekla se gumena traka u moju tanku kožu.

Ustala sam i krenula da se uverim u prevaru koju mi je mozak poturio.

Sklonila sam zavesu u stranu i otvorila desno krilo prozora. Srce mi je bučno tuklo u toj mirnoj, nemoj noći.  I ono se uzmemirilo poput preplašenog mrava u mravinjaku kada ga poliju vodom. Ispod prozora nije bilo nikoga, nije bilo ničega. Nasmejala sam se  udahnuvši oštar vazduh začinjen smogom koji je prekrio grad.

Zatvorila sam prozor proverivši još jednom da li je čvrsto zapečaćen  i vratila se u topli krevet nadajući se da ću da zaspim.

Kako zatvorim oči vidim svatove i trubače koji veselo igraju, poskakujući, i viču

“Došli smo po tebe, spremi se!”

Pokušala sam da promenim položaj i zaspim kako inače nikada ne spavam  pa sam umesto na leđima neko vreme ležala na stomaku.

Osećala sam svoje srce na dušeku  ispod sebe kao da sa svakim narednim otkucajem izlazi iz mene i nekontrolisano treperi van mog tela. Bojala sam se da će san oživeti ako ubrzo ne odsanjam neki drugi. Koliko god se trudila da potisnem sve ono što sam proživela nisam uspevala da uspostavim ritmično disanje pa sam počela da se gušim. Vrlo brzo sam se  opet našla pored prozora koji sam odškrinula da bi u sobu ušle nebeska tama i hladnoća snažne zime.

Setila sam se da me je sin jednom pitao: “Mama mogu li da čujem kako ti puca srce”, zabavljalo me je kada objašnjavam da srce kuca a ne puca dok ga milujem po glavi koju je položio na moje grudi.

Setila sam se i da me je bivši muž prekoravao kada detetu mažem kremu na lice jer šta će mu to. U pozorište smo retko išli, skoro nikada jer šta će mu to. Za izlete van grada nismo imali para a ćebe u parku nije bila opcija jer šta će nam to. Sećam se jednog osmog marta kada je zamolio da napravim kokos kocke. Pitala sam ga da li će on napraviti večeru bar danas, glasno se smejao, naravno da neće jer šta će njemu to. Poljubac na rastanku, zagrljaj pre spavanja, dodir radi opstanka,  lepa reč umesto prekora, ništa od toga nije bilo jer šta će nam to.

Smrzla sam se dok sam kao kip ukočena i skamenjena stajala pored prozora razmišljajući o onome što je bilo, dok u roditeljskoj kući u svojoj devojačkoj sobi pokušavam da osvestim ono što je sada.

Vratila sam se u krevet. Iako svesna da sam na drugom kraju sveta, nešto me poput smokve daviteljke steže i siše iz mene sve što je dobro, zdravo i vitalno.

Obgrlio me je strah, uvezao me lancima i dok ga se ne rešim, teško da ću prestati da sanjam svatove.

Ficus carica : Smokva na kakvu smo navikli, koja se gaji u Dalmaciji. Njeni listovi su krupni, plod mesnata i može se konzumirati svež ili u sušenom obliku. Smokva je prirodan izvor šećera, ne sadrži saharozu. S obzirom da se od nje priprema čaj (u knjigama o lekovitom bilju kategorišu ga kao „grudni čaj“) može se koristiti i kao lek i kao poslastica.

U priči je pomenuta smokva daviteljka, ili na latinskom Ficus watkinsiana, biljka koja deo svog životnog ciklusa provodi kao epifita (biljke koje rastu na drugoj biljci). Živi u Australiji, i endemska je vrsta. Karakteristično za smokvu daviteljku jeste to što opkoli stablo drveta, raste na njemu i na njegov račun, parazitski, koristeći hranljiive materije što rezultira time da drvo na kraju propada i suši se.