Haruki Murakami, citati.

“…Kad sam se osvestio, osećanje nemoći je tiho i nečujno, kao voda, preplavilo sobu. Do kupatila sam otišao kao da se probijam kroz to osećanje nemoći, istuširao sam se se zviždeći Red Clay i u kuhinji s nogu popio pivo iz limenke. Zatim sam zažmurio i na španskom izbrojao od jedan do deset, viknuo „Gotovo” i pljesnuo rukama. Tako je osećanje nemoći u trenu isčezlo, kao da ga je vetar odneo. Ovo je moja bajalica. Živeći sam, čovek i nesvesno ovlada mnogim veštinama. Bez toga ne može da opstane...“

“…Popili smo po tri bladi merija, zatim smo opet legli, zagrlili se i nežno vodili ljubav. Bili smo sasvim ispunjeni. Dok sam je grlio, u jednom trenutku učinlo mi se da sam čuo kloparanje onog starog rasklaćenog lifta u hotelu Delfin. Ovde je moj čvor, pomislio sam. Ja ovde pripadam. I, ovo je stvarnije od svega. Dobro, više nikuda ne idem. Čvrsto sam povezan. Odrešio sam čvor i povezao sam se sa stvarnošću. Ja to tražim, a Čovek-ovca to povezuje. Izbilo je dvanaest i mi smo zaspali...“

„...Jumijoši je u mom naručju zaspala kao beba. Ja nisam mogao da spavam. U meni nije bilo ni trunke sna. Oči su mi bile širom otvorene kao isušen bunar. Nežno sam grlio njeno telo kao da ga obavijam. Ponekad bih zaplakao ne puštajući glasa. Plakao sam za onim izgubljenim i za onim što još nije izgubljeno. Ali zapravo, plakao sam vrlo malo. Jumijošino telo bilo je meko i u mom naručju toplo je otkucavalo vreme. Vreme je otkucavalo stvarnost. I konačno je tiho svanula zora. Podigao sam glavu i zagledao se u sekundaru budilnika kod uzglavlja što se lagano okretala uporedo sa stvarnim vremenom. Polako je napredovala. Osećao sam Jumijošin dan na unutrašnjoj strani ruke, i samo taj deo mi je bio topao i vlažan. Stvarnost, pomislio sam, ostajem ovde...“

Haruki Murakami, „Igraj, igraj, igraj“, Geopoetika  2008.

„...Pismo sam pročitao stotinama puta. I svaki put kada bih ga iznova čitao savladala bi me nepodnošljiva tuga. Ista onakva kakvu sam osećao kad god se Naoko zagledala u moje oči. S tom nepodnošljivom tugom nisam znao šta da radim, gde da je sklonim. Poput vetra koji kovitla oko mene, nije imala obrise ni težinu. Niti sam u nju mogao da se zaodenem. Slike su polako prolazile mimo mene, a ono što su mi govorile, nije mi dopiralo do ušiju. Subotnje večeri sam još uvek provodio na stolici u holu doma. Nisam se ja nadao da će neki telefonski poziv biti za mene, već samo nisam imao šta drugo da radim. Obavezno bih uključio televizijski prenos bejzbol utakmice i petvarao se da ga gledam. Delio sam nepregledan prostor između sebe i televizora na dva dela, pa onda njih na još po dva, i tako u nedogled, sve dok na kraju ne  bih dobio prostor toliko mali da može da stane na moj dlan. U deset sati sam gasio televizor i odlazio u sobu da spavam...“

“…April se okončao i došao je maj, ali je bio još gori od aprila. U maju, dok  je proleće odmicalo, morao sam da spoznam drhtaje svog srca. Ti drhtaji su mi obično dolazili u suton. U toj bledoj tami koja je plovila poput mirisa magnolija, srce bi mi odnekud nateklo i podrhtavalo, probodeno prodornim bolom. Čvrsto sam tada sklapao oči i stezao zube. I čekao da prođe. A prolazilo je sporo, dugo, ostavljajući tup bol iza sebe…”

“…Jednu sam stvar naučio iz Kazukijeve smrti, i to sam kao nešto sasvim jasno nosio, ili barem verovao da nosim u sebi. A to je bilo ovo: „Smrt postoji ne kao suprotnost života, već kao njegov deo.” To je nesumnjiva istina. Živeći svoj život mi gajimo smrt…“

Haruki Murakami, „Norveška šuma”, Geopoetika 2010.