Izmišljotina

Projekcija filma bila je zakazana za 17 sati. Pretpremijera je bila uvod u sutrašnji spektakl koji će prenositi mediji širom naše, ali i susednih zemalja. Pod vedrim nebom na velikom video bimu biće prikazano nikako skromno, već pompezno umetničko delo koje će obeležiti  vrelo leto ove godine. Samo posebni i odabrani, oni koji većinom predstavljaju elitu, dobili su pozivnice i uz njih posebne propusnice da sa njima  uredno prođu obezbeđenje i zauzmu svoja mesta odakle će sa uživanjem pratiti prikazivanje filma. Svakako su bili uzbuđeni i sa nestrpljenjem želeli da vide nju koja će zablistati u svojoj ulozi, nadali su se da će nekako moći da odgonetnu njeno ime i da pre samog prikazivanja filma mogu da naslute ko je zapravo ona. Obećano je od strane organizatora da će se glavna uloga pojaviti u svom realnom, stvarnom obliku po završetku projekcije. Pokloniće se pred publikom očekujući glasan aplauz i priprediće im posebno iznenađenje u znak zahvalnosti što su oni, posebni i iznad svega, svugde i uvek prisutni, odabrali da isprate njenu priču te tople i sparne letnje večeri.

U pažljivo odabranim odelima, moderni i doterani stajali su svi zajedno čekali da kanap između dva ukrasna mesingana stuba neko od ljudi iz organizacije ukloni i time im omogući da uđu u ograđeni prostor sa uredno složenim stolicama na prostranoj livadi, po dvadeset u svakom redu. Crvenim tepihom, odvažnim hodom zakoračili su u svet filma pod vedrim zvezdanim  nebom. Dame su imale prednost, pa su tako pre gospode zauzele svoja mesta. Prva je imala na sebi crvenu haljinu pripijenu uz telo, bila je gruba u licu sa isturenim jabučicama i sitnim usnama, crne duge kose. Preko ramena i haljine bez rukava ležerno je lepršao plašt od veštačkog krzna. Stopala su bila obuvena u visoke potpetice sa krupnim crvenim šljokicama nalik na krljušti. Druga je bila bezlična, u širokoj crnoj haljini do poda. U licu gruba, prostodušna, neugledna, pogrbljenih ramena i retke kose vezane nespretno u rep. Delovala je  prazno i mrzovoljno, ispod oka je posmatrala druge, kao da od toga dalje nije mogla da vidi. Posle njih, kao treća osoba, utrčalo je sitno stvorenje držeći plišanu igračku u rukama, sa pogledom ravnom đavolskom pretrčalo je ispred njih dve i selo je na prvo mesto i ako nije bilo za njega numerisano. Nije imalo nameru da se skloni već je sa detinjim pogledom i podrugljivim osmehom ostalo da sedi tu kao da ne zna da mu mesto ne pripada. Sada su na crveni tepih kročila gospoda. Prvi kratko podšišan u crnom mantilu do članaka, u besprekorno izglancanim cipelama od zmijske kože, sa ne tako čistom dušom što je kroz njegove sitne oči jasno moglo da se vidi, koračao je podignute glave i pravih leđa kao da je ceo svet samo njegov. Odmah za njim, kao drugi, u prostor ograđenom kao pozornica ušao  je razdragani mladić u košulji od lana, šarenoj , veselih boja, dugačkih prstiju i nežne negovane kože, smešeći se polu iskreno, svakom ponaosob. Treći je bio gospodin u skupom odelu koji je svoj novčanik držao u ruci, otvoren, da bi svačije oči mogle, ukoliko žele da zavire u njega, i brzim je koracima preleteo do svog mesta, seo je bez da pozdravi bilo koga iz svog reda, pa makar  jednim kratkim klimanjem glave.

U trenutku kada se na platnu pojavila slika, trgnuli su se i prestali da se meškolje, već su svi uprli poglede pravo ispred sebe i čekali da počne film. Umesto da se prikaže ono što su očekivali pred njihovim očima odigralo se nešto sasvim drugačije. Ona, odevena u jednobojno izjedno odelo nalik na  trudnički kombinezon bez trunke šminke,sa  puštenom kosom, nasmejana i vedra. Korak po korak, sa rukama spuštenim pored tela, malo pognute brade, lagano i bez žurbe kretala se ispred prvog reda, ispred svih njih koji su poluotvorenih usta zurili u nju kao da je utvara. Ispred platna, otprilike negde na sredini, jednako udaljena od leve i desne ivice ,bosim nogama na suvoj travi napravila je nekoliko koraka u mestu. Stala je i rukama sakupila puštenu kosu sitnom šnalom, tek toliko da joj ne pada preko očiju. Iz džepa koji je bio prišiven po sredini odela, na onom  mestu gde bi trrebalo da nam leži srce izvadila je pištolj sa sedam metaka. Smireno je nanišanila u gospođu sa cipelama na šljokice,  u crvenoj haljini koja asocira na krv. Ubila je. Zvala se Mržnja.

Zatim je samo malo u desno srenula rukom  ispalila metak u gospođu u crnoj neuglednoj haljini koja asocira na smrt. Ubila je. Zvala se Predrasuda. Na trećoj stolici sedelo je ono, nepomično, čekalo je da mu presudi i okonča svoj vek, po prvi put je izgledalo kao da je ipak svesno da dva lica ne mogu biti jedno te isto. Ispalila je i treći metak. Ubila je. Zvalo se Licemjerje. Prešla je pogledom preko gospode, i krenula od prvog koji je s ponosom stajao i gledao ispred sebe u prazno platno. Ubila je. Zvao se Nacionalizam. Do njega je u lepršavoj košulji gospodin pokušao da joj se nasmeje, da progovori i kroz neobaveznu doskočicu ili umerenu šalu zamoli za milost. Ubila je. Zvao se Interes. Na posletku je nanišanila u nadmenog gospodina, koji je i sada pred sam kraj verovao da je bolji od drugih. Ubila je. Zvao se Snobizam.

Ostao je još jedan metak. Sela je na zemlju, prekrstila noge i pištolj sputila na koleno. Podigla je ruke iznad glave i pogledala u nebo koje je bilo okupano svetlećim zvezdama. Obećala je sebi, obećala je svemiru koji se krio iza tih nestvarno lepih nebeskih tela, da će poslednji metak sačuvati za sebe ukoliko dozvoli da joj prišiju ono najstrašnije “NE” ispred imena. Udahnula je vazduh pun mira i spokoja. Zvala se Jednakost.