Haruki Murakami, citati.

“…Ali jedne noći kad sam se nudila jednom muškarcu blizu stanice dvojica su me zgrabila s leđa. Prvo sam pomislila da je policija, a onda sam shvatila das u gangsteri. Odvukli su me u pokrajnju ulicu, pokazali mi nekakv nož i odveli me u njihov lokal. Ugurali me u stražnju sobu, svukli mi odjeću, vezali ruke i silovali me ispred video kamere. Cijelo vreme sam držala zatvorene oči i trudila se da ne mislim. Što mi nije bilo teško, jer nisam osjećala ni bol ni zadovoljstvo...

...Kazaljke na satu pokazivale su 7.28.Mora da sam pogledao na saj oko dvije hiljade puta od kako sam sišao dolje. Sada je bilo 7.28. uvečer, toliko sam bio siguran, na bejzbol utakmici to bi bilo kraj trećeg reda ili vrh četvrtog. Kad sam bio djete, seo bih visoko na tribinama i gledao ljetnji dan kako se opire da se ne završi. Sunce bi utonulo ispod zapadnog horizonta, ali je sjaj i dalje bio blistav i predivan. Svjetla na stadionu pružila bi sjene preko terena kao da nešto nagovješćuju. Prvo bi se upalilo jedno pa onda drugo, krajnje oprezno kad bi se igra odvijala. Još bi bilo dovoljno svjetla da se i novine mogu pročitati. Sjećanje na sjaj dugog dana  ostalo je kao vrata koja zadržavaju da uđe ljetna noć...

...Preplavili su me zbunjenost i strah. Neko vrijeme čak sam izgubio osjećaj da postojim. Prsti su mi podrhtavali. Ali u isrto vrijeme znao sam da sam došao do zaključka. Nisam mogao-i nisam trebao pobjeći, ne na Krit, nigdje. Morao sam vratiti Kumiko. Vlastitim rukama morao sam je izvući u ovaj svijet. Jer ako to ne učinim, bio bi to moj kraj. Ova soba ovo ja za koje sam mislio kao o „ja” bila bi izgubljena…

...Možda je svijet bio poput okretnih vrata, sinulo mu je dok mu se svest gubila. I u kojem djelu ćeš završiti bilo je samo pitanje toga gde bi spustio nogu. U jednom delu bili su tigrovi ali nije bilo tigrova u drugom. ..

...Zaista, zaista, zaista sam umorna. Sada idem odspavati dva tri sata, napolju je hladno, a onda ću ustati i marljivo raditi od jutra do večeri. Pravit ću perike s drugim curama, slušajući neku laganu muziku. Molim vas ne brinite za mene. Dobra sam u poslu čak i kada sam usred deluzije. I na moj način izgovaram male molitve za vas, u nadi da vam bude dobro, da se Kumiko vrati i da opet živitemiran, srećan život. Doviđenja. ...”

Haruki Murakami, “Hronika ptice navijalice”, TKD Šahinpašić, 2015.

“…I moju pažnju je snažno privukao prizor jedne devojčice koja u naručju steže taj omot kao da je nešto najvrednije na svetu. Da nije bilo tog omota s Bitlsima, sigurno ni moja opčinjenost ne bi bila tako snažna. Jeste tu bila muzika. Ali ono što je stvarno bilo tu, nešto je još veće, nešto što obuhvata i nadilazi muziku. I ta scena je od tog trenutka ostala živo otisnuta na hartiji moje duše. Urezan je ostao jedan duhovni pejzaž koji se mogao naći samo tu, u jednom trenutku, jednog vremena i jednog mesta...

...Ja skoro nikada ne nosim odela. Najviše dva tri puta godišnje. Ne nosim odela jer ja vrlo retko dolazim u situaciju da moram da budem formalno obučen. U skladu sa okolnostima, ponekad obučem ležeran sako, ali kravatu ne stvaljam. Niti nosim kožne cipele. Ako samo pogledamo kako je sve ispalo, takav je život koji sam birao sam za sebe...

...Ukupna novčana šteta prelazila je milijardu jena, a žrtve su bili stariji penzioneri. Na televizijskom ekranu bila su prikazana lica ljudi kojima je pokraden sav novac koji su štedeli za stare dane i koji su sada ostai bez ičega. Zaista mi ih je bilo žao, ali novac im verovatno neće biti vraćen. Na kraju krajeve, to je bio samo jedan uobičajen zločin. Iz nekog razloga ljudi bivaju privučeni najobičnijim lažima. A možda ih privuče baš to što je tako obično. Svetu nikad neće manjkati prevaranata, ali ni lakovernih ljudi. Kakvi god kritika i tumačenja komentatora bili, to je bila očigledna činjenica kao plima i oseka...

...”Svi će ljudi umreti“, govorio je glas mirno i nekako jednolično. Savki čovek će se jednom suočiti sa smrću. Na ovom svetu nema nikog ko neće umreti. Niti ima ikog ko će izbeći sud kad umre. Posle smrti, svakom čoveku biće strogo suđeno prema gresima koje je počinio. ..“

Haruki Murakami, „Prvo lice jednine“, Geopoetika 2021.