Maksimum

• Gospodine ljudi iz policije žele da razgovaraju sa Vama.

Rekao je advokat iz agencije koju smo redovno angažovali ukoliko bismo se suočili sa nekim pravnim poteškoćama.Kao zamenik direktora u kompaniji čija je delatnost podrazumevala proizvodnju svih vrsta trakastih zavesa, imao sam obavezu da odgovorim na pitanja koja su inspektori imali da postave.

• Nema problema, recite im da uđu.

Rekao sam i popravio  kravatu koja me je gušila. Imao sam utisak da će  nevidljiva ruka  još jače pritegnuti čvor i presuditi mi u sekundi. Ljudi koji su se godinama školovali za rešavanje ovakvih komplikovanih slučajeva bili su vrlo  obazrivi i trpeljivi, postavljali su jasna, kratka pitanja na koja se ne daju odgovori uvijene forme. Odgovarao mi je takav tok razgovora, obzirom da sam bio prilično zbunjen onim što se dogodilo, ali nisam bio mnogo iznenađen.

• Milivoje je radio u našoj kompaniji skoro pa od nienog osnivanja. Posao se naglo širio, pridobili smo klijente iz inostranstva, proizvodnja se povećala. Primali smo nove radnike, na različitim pozicijama. Da budem iskren, uručili smo po neki otkaz u poslednjih pet godina, zato što smo bili nezadovoljni učinkom pojedinih zaposlenih. Milivoje je marljivo radio u proizvodnji, bio je vredan, zaista temeljan, nikada nije posao ostavljao na pola, uvek se trudio da ispoštuje zadate rokove. Kako bih Vam rekao bio je jedan od užih članova naše kompanijske porodice.

Jedan od dvojice inspektora, visok oko 170cm, sa sedom bradom koja je opravdavala njegove godine (tek se zašao u petu deceniju) i tetovažom na vratu u vidu otiska prsta (primetio sam je usled njegovog naginjanja preko stola i preruranja po dokumentima koji su na njemu uredno složeni) gledao me je ispod oka. Na posletku je rekao.

• Član kompanijske porodice kažete. Milivoje je radnik u prozvodnji, koliko se neko ko radi takav čestit posao pita u vezi sa ugovorima koji donose enormnu zaradu?
• Pa znate, i u okviru jedne porodice, ove prave, istokrvne kako bih rekao, ne uvažava se mišljenje svih članova u istoj meri a neka mišljenja se ne uvažavaju uopšte.

I ako nisam imao lošu nameru, ono što sam rekao, inspektorima nije zvučalo dobronamerno.

• Više sam mislio da nikada nije bio problematičan radnik, da je svoj posao radio najbolje što ume, na kraju on i jeste bio šef te proizvodnje. U tom smislu činio je deo dobro organizovane ekipe koja zasigurno  dobija utakmicu koju zaigra.
• Da. Znate verovatno  da smo već razgovarali sa njegovim kolegama, par njih je bilo dovoljno pribrano pa su nam neke nejasnoće u vezi sa vašim radnikom pojasnili. Čak su nam dali i po koju korisnu informaciju o njegovom privatnom životu. Rekao bih da su u proizvodnji zaposleni ljudi mahom sa srednjom stručnom spremom, ako izuzmemo kontrolore kvaliteta, ali njih je par. Znate, ljudi takvog profila obično daju iskrene odgovore na postavljena pitanja, a diplomatski složen komentar  kakav ste Vi imali, nije im na kraj pameti. Da li Vas zanima šta su oni podelili sa nama?

Bilo je očigledno da mora da me interesuje šta su zaposleni rekli o Milivoju. U suprotnom, dobio bih opomenu pred isključenje (u mom slučaju opomenu da se dozovem pameti kako me ne bi okitili lisicama).

• Milivoje Nadanović, rođen 1983. godine, zaposlen u vašoj  kompaniji od maja meseca 2008. godine.  Otac dvoje dece, 11 i 7 godina. Duhovit, mlad čovek, vedrog duha koji u poslednje vreme ne govori više o sebi o ženi i deci. Ne pominje odlazak na produženi vikend van grada, letovanje, zimovanje. “Ne znam kada je poslednji put izveo  suprugu na večeru ili decu u bioskop, a uživao je u tome. Znam da sam ponekad bila ljubimorna na njegovu Nadeždu jer joj   je toliko pažnje poklanjao. Skladan brak, deca dobra, mudra i poslušna. Kako je naš Miki došao dovde, samo da mu u koži nismo, a duša mora da mu je napaćena” Rekla je jedna od žena iz fabrike, dok nam je  njegov kolega iz smene rekao sledeće:

“U poslednje vreme  nije imao apetit. Taj Milvoje koga vidite nije isti čovek od pre desetak godina. Kako bih Vam rekao, postepeno se on menjao. U početku nisam primećivao ali prvo je smršao, onda je počeo da biva tužniji. Vedrina u njegovim očima se izgubila, pojele su je ruke   obložene žuljevima, oči uokvirene tamnim podočnjacima. Nekada se smejao i šalio na ono  što direktor  zahteva i bio nam je pokretač, vetar u leđa, ma uvek prvi da se posao uradi muški, brzo da se što pre privede kraju. Poslednje dve godine, Milivoje je bio mašina baš kao i ove  koje vidite oko Vas. Nekada bi bez pozdrava ušao u fabriku, na dobar dan ne bi odgovarao.

Trudio sam se da porazgovaram kada bismo seli da odmorimo, nešto pojedemo, ali nije  bio voljan da priča ni o čemu. Bezvoljno bi jeo svoju marendu i to nikada do kraja, već bi mrljavio kao pas buđavu kosku. Dobar čovek je šef Milivoje. Poveravao sam mu se često, nikada nije odao nijednu moju tajnu. Pa njemu sam rekao i ženu da sam prevario, nije odobravao ali nije me kudio, samo uvek zna da sasluša. Zato sam i želeo da budem dostupan ako želi nešto da podeli, znate kada skinete teret sa leđa bude Vam lakše, a znači kada ga bar prepolovite. Bio sam spreman da ponesem nešto njegovo na svojim plećima ali Milivoje nije davao, sve svoje muke je za sebe čuvao. Pre jedno dva meseca, direktor je došao u našu menzu, za vreme ručka i rekao nam kako su ugovorili posao. Sve te brojke, cifre, ogromne novčane sume, jedinice kojima je dodato mnogo nula, nas se nisu ticale. Mi od toga nevidimo ništa. Ni povišicu, ni bolje uslove u proizvodnji, ma ni dobar ručak u kafani i prasetinu da omastimo brk. Od nas se zahtevalo da radimo, preko svog radnog vremena, da damo maksimum, koji je već odavno premašivao svaki zdravorazumski pristup poslu. Mi bismo se bunili, ali ne i Miki. On jeste  naš sef ali je pre svega bio prijatelj. Obično bi govorio  “Ma ajde da to uradimo kako traže ,možda će ovog puta biti nekih para i za nas” a mi smo ga poštovali i verovali da će naš trud bar jednom da se isplati. Ovoga puta nije nas  bodrio, nije se liderski postavio, bez reči je radio, brzinom  koja nije  ni nalik onoj pređašnjoj. Moglo se primetiti da posao ne ide baš glatko, da je na svakom koraku nova prepreka koju bez šefovljevog pozitovnog stava i idealnog rešenja, ne možemo sa lakoćom prebroditi. E, onda je direktor došao u proizvodnju. “

Na trenutak, u momentu kada je inspektor zaćutao da obliže usne jezikom, kako bi ih navlažio jer su se od  priče prilično osušile, čulo se  nešto nalik na zapomaganje. Zapravo to jeste bio poziv u pomoć. Čulo se zavijanje mojih creva. Crevne resice su u mom stomaku prosile za mrvicu hleba koju nisam stavio u usta već polovinu dana.

Nastavio je da čita ono što je zapisao u svom notesu.

“Bio je nezadovoljan, ogorčen, vikao je, pominjao kako će stegnuti kaiš i smanjiti plate ako ovaj posao ne uradimo kako treba. Govorio je o gubitku, o propuštenoj prilici, uglavnom govorio je o novcu i profitu. Obratio se lično Milivoju i u moru uvreda koje je izgovorio, rekao mu je da je neradnik. Rekao je „ti si obična žuta vaška koja ne zaslužuje šefovsku poziciju, smeniću te dok trepneš.“ Sada mi je krivo što nisam ništa rekao, ali razumite me, ako se tako prema šefu postavio, šta bi bilo sa nama običnim šušama. Milivoje je gledao u pod, sačekao da direktor ode a onda se sa svima nama rukovao. Bez reči, ćutke, prišao je svakom radniku iz proizvodnje i pružio ruku. Onda otšao, i nije ga bilo sve do danas. Dva dana Milivoja nije bilo, ni njegova Nadežda nije znala šta se dešava, ali verovala je Vašim kolegama i rešila da bude strpljiva još kratko, pa nije digla paniku. Onda se desilo šta se desilo, i sve je otišlo do đavola.”

• Sada je došlo na red da nam kažete šta se to odvijalo pred Vašim očima.

Klimnuo sam glavom, ustao sa stolice i natočio vodu u plastičnu čašu, sa aparata koji je stajao u uglu moje kancelarije. U stomaku su creva igrala folklor, više ništa nije bilo na svom mestu u mojoj utrobi, bar sam imao takav osećaj.

• Otvarao sam poštu koja je bila adresirana na moje, i na ime našeg direktora, uobičajeno kao i svakog jutra kada dođem na posao. Bilo je tiho i neobično mirno, ali obzirom da je sezona godišnjih odmora, nije bilo neobično da u ovo doba godine bude manja frekfencija ljudi. Vladala je zadivljujuće ležerna atmosfera i prilično sam bio usredsređen na otvaranje koverti. Podigao sam glavu kada sam osetio da neko stoji ispre mene sa druge strane radnog stola, bio je to Milivoje. Odmah sam prestao sa aktivnostima i pitao ga kako je, zašto nije bilo ni traga ni glasa od njega poslednja dva dana. Rekao sam kako smo brinuli, preduzimali ono što je bilo u našoj moći da dođemo do informacija koje bi nam otkrile šta se sa njim dešava. Stajao je kao prikovan za tlo, bio je malo neuredan, ali ništa preterano, izgledao je više prašnjavo nego prljavo,  na njegovo odelo nisam pretreano obraćao pažnju. Osmotrio sam njegove oči koje su bile nekako mutne, bistrina koja je odavala utisak pisutnosti onda kada sa nekim govorite je potpuno izostajala.  Na stolu je stajao nož za otvranje pisama. Poklon koji sam dobio od svoje supruge za godišnjicu braka.

U grlu mi je zapela knedla, ruke su počele da mi se tresu ali sam uspeo da se održim na nogama i ne kolabiram, inspektori su primetili da me sekunde dele od onesvešćivanja pa mi je onaj bez tetovaže pružio bombonu koju je izvadio iz džepa svog šuškavca. Uzeo sam je i strpao u usta, otpio gutljaj vode i nastavio.

• Milivoje mi je pružio ruku, želeo je da se pozdravi sa mnom. Ja sam se osmehnuo i rukovao se sa čovekom, u nadi da će sada uslediti neko objašnjenje, da će se već sutradan vratiti na posao i kao i do sada, biti vođa svojim radnicima u proizvodnji.
• Ali. Rekao je inspektor.
• Ali, on je zgrabio nož sa stola i bukvalno galopirajući otrčao do direktorove kancelarije pravo niz hodnik. Posle par sekundi začuli su se krici, potrčao sam i sam da vidim šta se dešava. Milivoje je bio krvav, direktor se svuzeljao sa stolice držeći se za grudi, za rane iz kojih je curila krv. Oštrica mog noža za otvaranje pisama je bila crvena, kapi krvi su sa njenog vrha padale na Mikijeve cipele. Zaposleni su u šoku dovikivali među sobom “Pozovite pomoć. Zovite hitnu. Direktor krvari.” Slušajući ih, izbezumljen prizorom koji je pred mojim očima, shvatio sam da niko nije pomenuo Milivoja, ili ono što je uradio. Svi su i dalje govorili o direktoru i trudili se da što pre dozovu pomoć. U tom trenutku pomislio sam, kakav monstrum, kakav podmukli, životinjski nagon, kakav besraman čin. Međutim sada kada sam čuo ono što je zapisano u Vašem tefteru, voleo bih da sam ga zagrlio, koliko god Vam to čudno zvučalo.”

Inspektori su zahvalili na saradnji, pa se vratili još jednom na mesto zločina. U povratku dok su se kretali ka liftu, prošli su pored moje kancelarije. Onaj u šuškavcu mi je kucnuo na vrata kako bih obratio pažnju i u prolazu rekao: „Direktor je van životne opasnosti, da ne brinete. Doviđenja.“

I oni nisu govorili o Milivoju. Dan se završio kao što je i počeo mirno i spokojno, ostavljajući za sobom krvav trag, kao crveno slovo koje obeležava  događaj  zapisan u povesti.