Oduvana prostota

Sunce je peklo asfaltni put i palilo gume koje su se kotrljale i pokretale naš automobil sve dok nismo stali da sačekamo trajekt. Letnje temperature su bile iznad prosečnih vrednosti, termometar je merio četrdeset stepeni, u popodnevnim časovima, dok je u najtoplijem delu dana sve oko nas gorelo od toplote,  kao u paklu. Predveče bismo molili za dašak oštrog vazduha koji bi zagolicao našu suvu kožu i tako nam poklonio sekund ledene svežine, ali su i noći bile nesnosno vruće.

Jedini spas, beg od sparine i žege bilo je rashladiti se na moru. To vodeno prostranstvo bi nas primalo u sebe, kvasilo naša toplotom ozračena tela i onda bi nas pustilo da rashlađeni spokojno zaspimo. Dok smo popušili po jednu cigaretu ja i moj suprug, trajekt je stigao. Vozila su uredno parkirana odmarala celim putem koji smo prelazili da bismo stigli na drugu stranu Boke, a nas dvoje smo izvukli iz pakle  još po jednu cigaretu. Imali smo poteškoća sa vatrom jer je vetar neprestano duvao. Bili smo blago frustrirani što možda nećemo pripaliti ali umršena kosa i majica koja je odvojena od leđa usled  neprestanog strujanja vazduha bile su dugo očekivani predah i dan je dobro počeo. Uzeli smo termos koji smo poneli sa sobom i sipali kafu u dve plastične čaše, do pola, u svakoj. Crna, jaka kafa, skuvana pre par sati u termosu je ostala topla. Ukus joj je bio gorak i jak, bez mleka i šećera, bila je žestok napitak. Krenula sam prema klupi, sa željom da sednem i sedeći sačekam suprutnu obalu ali sam se predomislila. Na klupi su već bile dve mlađe romkinje sa jednom straijom ženom koja im je (prema svojim godinama) mogla biti majka. Ostalo je dovoljno mesta na klupi da se i ja uglavim ali kao prikovana za metalni pod nisam napravila ni korak dalje, ostala sam u mestu, uspravno, stojeći da ispijam  svoju kafu na pola puta između klupe i mesta gde je, preko ograde, bio naslonjen moj suprug.

Sa narednim gutljajem , osetila sam tup bol u temenom delu glave i činilo mi se da je sunce još jače peklo. Zujalo mi je u ušima, nisam bila sposobna da voljno pomerim ruke, da izustim bilo šta i dozovem muža u pomoć. Zraci letnjeg sunca koji su grlili vedro nebo spustili su se do mene i povukli me na dno. Srušila sam se. Nisam imala pojam o vremenu, nisam znala gde se tačno nalazim. Iz ruku mi je ispala čaša i otkotrljala se do nogu mlade romkinje koja je zbunjeno gledala u mene, uplašeno,  skoro paralisano. Sledeće čega se sećam bio je poznat dodir dlana, i ruka oko mojih bokova, samo meni znan miris oznojene muške kože. Suprug me je podigao sa poda i smestio na klupu. Iz sve snage je vikao i zapomagao da mu neko donese čistu, pijaću vodu. Kao kroz maglu, čula sam kako mu grlo strada, glas mu je bivao sve hrapaviji, U trenutku je promuklo cvileo, počeo je da jeca jer u rukama nema ni kap pijaće vode koja bi me vratila u život. Polusvesna i sama sam počela da uviđam kako je neophodno da se slije bezbojna tečnost, bez boje, mirisa i ukusa u moje grlo i učini da vaskrsnem. Nikada nisam  tako sebično želela da utolim žeđ i ustanem čvrsto oslonivši se na obe noge kao da se ništa nije desilo. I dalje zbunjena, blago preplašena sa svetlim, prelepim očima, detinjim glasom je rekla: „Evo”, iz torbe koju je do tada grlila obema rukama izvukla je flašu vode. Voda je bila topla, ustajala, ali je bila moj spas dok se sedeći borim da ne izgubim svest, još jednom. Moj suprug je oteo flašu iz ruku malde devojke, kao grabljivica plen. Odvrnuo je poklopac i kao kosovka devojka, napojio me je, dok nije poslednja kap skliznula iz flaše. Posle par minuta otvorila sam oči, široko, pa sam jasno videla njegovu sliku koja je pomalo ličila na mozaik. Ljudi su zurili u mene, u nas. Stajali su nepomični pored svojih  automobila. Kada sam postala svesna da mi se snaga lagano vraća, da mogu svojom voljom da opustim telo i da pokreti mojih udova nisu više trako daleki i strani, pogledala sam mladu devojku u oči. Sedela je sa moje desne strane i dalje je držala torbu preko kolena, u letnjoj beloj haljini, sa tim svetlim očima koje su sijale kao dva bisera na njenom prestravljenom licu. Podsećala je na izgubljeni cvet među busenom korova. U meni je pređašnji trenutak borbe za goli život potpuno isčezao, i poimao se kao zrno peska, sitan i nebitan u odnosu na ono što ga je zamenilo. Unutrašnja borba, buđenje moje sramote kao aždaje iz močvare sevala je u meni, iz sekunde u sekundu bivala je sve veća. Utrnuli su mi zubi i moje polovno, napaćeno biće bilo je potpuno preplavljeno osećajem srama. Izgubila sam usađene ideje i merila koja su služila za vaganje čovečnosti. Promenila sam munjevito brzo, i preuredila poimanje vrednosti, istinske i iskrene privrženosti. Sahranila sam predrasudu i zagrlila različitost. Poljubila plemenitost.

Pitala sam je kako se zove, rekla je kratko: “Atifa”. Njeno ime je na arapskom značilo “Milostiva”. Nakon njene rečenice: “Kako ste?”, usledila je moja: “Oprosti mi.”