Haruki Murakami, citati.

“…Nikada nisam bio član žirija u izboru za neku književnu nagradu. Nije da me nisu pozivali, ali svaki put bih odbio uz izvinjenje i objašnjenje da ja to ne mogu. Zato što mislin da nisam kvalifikovan da budem član izbornog žirija za književnu nagradu…

…Po mom mišljenju, da bi se neki određrni stvaralac mogao nazvati “otiginalnim”, on u suštini mora da zadovolji sledeće uslove:

1. Da se razlikuje od ostalih stvaralaca i da poseduje svoj autrntični stil (zvuka, pisanja, oblika i boje). Mora se (uglavnom) shvatiti da je to njegov umetnički izraz istog momenta kada se pogleda (ili čuje).
2. Njegov stil mora da bude takav da može da se unapredi svojom prirodnom snagom. S vremenom mora da se razvija. Ne može zauvek da stoji u mestu. Mora da poseduje takvu spontanu i unutrašnju samopokretačku snagu.
3. Taj autentični stil mora s vremenom biti standardizovan, da se uvreži u psihu ljudi i da se usvoji kao deo kritetijuma za ocene vrednosti. Ili da postane izvor citiranja za buduće stvaraoce…

…Pisanje romana je u svakom smislu lični rad koji pisac obavljanu svojoj sobi. Zatvori se, i za radnim stolom (uglavnom) ni iz čega, stvara izmišljenu priču i pretače je u tekst. Pretvaranje nečeg subjektivnog, što nema oblik, u nešto uobličeno i objektivno (ili što barem teži objektivnosti) – najjednostavnije definisano, svakodnevni je posao pisaca…

…Fizička i duhovna snaga moraju ići ukorak u savršenoj ravnoteži. Ravnoteža u kojoj će obe efikasno pomagati I podržavati jedna drugu. Što je duža borba to ova teorija više dobija na značaju…

Haruki Murakami, “Pisac kao profesija”, Geopoetika 2019.

“…U jesen, dok svaka za sebe podvijenih nogu tiho leži na zemlji, životinje duge zlatne dlake presijavaju se na večernjem suncu. Nepomične, kao statue pričvršćene za tlo, uzdignutih glava, one savršeno mirno čekaju da poslednji sunčevi zraci utonu iza prostranstva Jabukovog gaja. Ubrzo, kad sunce zađe a večernje plavetnilo obavije njihova tela, divlje životinje spuštaju glave, položivši bele rogove na tlo, i sklapaju oči. Tako se u Gradu okonča jedan dan. ..

…Kada sam otvorio oči, bio sam u krevetu. Mirisao mi je poznato. Bio je to moj krevet. I moja soba. Ipak imao sam osećaj da je sve u njoj za nijansu drugačije nego pre. Prizor je bio kao rekonstruisan prema mom sopstvenom sećanju. I mrlje na tavanici, i oštećenja na gipsanom zidu, baš sve…

…Hteo sam glasno sa zajecam, ali od plakanja nisam imao ništa. Već sam prestario da bih plakao, a i previše sam toga već iskusio. Na ovom svetu postoji tuga koja ne proliva suze. Tuga koju nikome ne bih mogao da objasnim, a i kada bih mogao, niko ne bi mogao da razume. Ta tuga ne poprima ni jedan drugačiji oblik, već ti samo tiho prekrije dušu, baš kao sneg u mirnoj noći…”

Haruki Murakami, “Okorela zemlja čuda i kraj sveta”, Geopoetika 2009.