Petak

Oko je počelo iznenada da mi suzi kada sam, šminkajući se, ubola sebe u beonjaču,  sitnom dlakom sa četkice iz maskare. Pukao mi je kapilar, bolelo je, nisam uspela da nanesem drugi sloj na svoje trepavice. Imam još dvadeset minuta da budem spremna, već sam se istuširala, trebalo bi da izaberem koji ću veš ovog puta da obučem. Prošlog petka nosila sam crne, čipkane, polu duboke bokserice i brushalter od čipke bez žica i korpi. Izgledala sam ozbiljno, zavodnički, sada bih volela da mu ličim na tinejdžerku koja je željna svega. Oko nije prestajalo da plače, povredila sam jedno od dva nežna plava bisera kojima se zaista ponosim.. Oči su mi krupne, boje mora i noću sijaju poput vatrenih algi. Za večeras biram pamučnu majicu sa tankim bratelama, belu. Čist pamuk od koga je sašivena miluje mi kožu nežno poput majčinog pogleda. Pamučne gaćice u istoj boji, stoje preko moje zadnjice čvrsto i sigurno, popunjene su pravilno treniranim gluteusima. Sve vreme dok trčim iz kupatila u spavaću sobu i obrnuto, slušam radio. U emisiji svakog petka, na istim talasima, govore o  drugačijem  muzičkom  pravcu. Danas se sluša moderan bluz, alternativni rok,  trip hop.  Govore o domaćem izvođaču, a sastav porede sa engleskom rok grupom Joy Division. Uživam da slušam muziku dok se spremam za sastanak sa njim, možda zato što je uvek ugasim pre nego da uđe na vrata. On ne voli da se ljubi dok nešto svira, uvek vodimo ljubav u tišini. Ne voli ni kada mi je kosa puštena i neuredna, već strogo vezana u visok rep. Nas dvoje se viđamo petu godinu za redom, dva puta nedeljno. Jednom, od petka do ponedeljka, radnim danom, u zavisnosti kada on ima najviše lufta, najmanje obaveza u kancelariji, a najčešće onog dana kada nema poslovni sastanak. Ja se uklopim kada god da kaže. Na poslu nešto slažem, ili jednostavno iskoristim pauzu u vreme koje meni odgovara. Nikada do sada nisam zbog toga imala problem, koleginice me pokrivaju a ja se ne zadržim duže od 40 minuta. On je tačan, precizan i kontrolom optereće čovek. Na kraju ti njegovi definisani, oštrim ivicama ograđeni modeli ponašanja na mene deluju kao analgetik. Oko me je užasno peklo, sada je već crveno i otečeno. Ne sviđa mi se što ću ga sačekati sa blago zatvorenim kapkom na levom oku ali ne mogu baš ništa da uradim. Da namažem svoje pulsirajuće tačke parfemisanom kremom i gotova sam. Spremna za peti dan  u nedelji, koji je, meni lično, uvek obeležen crvenim slovom. Mada Koko Šanel kaže da treba stavljati parfem tamo gde želimo da nas ljube, u iskušenju sam da namažem i obraze jer ,Bože, tako bih volela da se seti nekada da i oni postoje. Zvono, u minut do sedam, uvek nepogrešivo tačan.

- Zdravo, hajde uđi.

- Šta ti je to sa okom?

- Mala nezgoda prilikom sminkanja.

- Znači nesposobna si i da se našminkaš a da se ne povrediš.

Zatvorila sam vrata i već osetila blagu mučninu jer sam zaboravila da na vreme isključim radio .

- Zašto nisi isključila ovu muziku znas da volim da slušam tebe, muzika mi samo smeta.

- Zaboravila sam zbog ovog oka koje me i dalje peče, izvini. A da poljubiš da prođe?

Ništa od toga, znala sam. Samo mi se nasmejao, blago povukao za rep i počeo je da se svlači. Svaki put istim redosledom skidao bi prvo sat sa ruke, kaiš sa pantalona, pa tek onda odeću. Nikada nije skidao bokserice potpuno, već ih blago spusti tek toliko da može lako da prodre u mene.

Okrenuo me je tako da mi ljubi leđa i savio u struku preko stola, poljubio je prvo vrat, pa ramena, zatim ide po jedan poljubac u rupice na leđima, stisak za oba guza i onda je za tren, sve ostalo preskočeno, a on je u meni. Kao protokol zalepljen na frižideru u hemijskoj laboratoriji. Svaki seks je odrađen po stavkama. Nikada nema odstupanja u koracima jer bi to pokvarilo rakciju i poremetilo ravnotežu. Uživam u njegovim dodirima iako su na ivici drskosti i grubi, nagli, kao kamen čvrsti i hladni. Dok uzdišemo i hvatamo vazduh, preznojeni, pred sam kraj našeg, u principu, jedinog bliskog kontakta,  ja razmisljam da li je danas bio kod advokata? Završili smo ceo čin stojeći pored stola rukama oslonjeni na isti. On je bio zadovoljen a ja sam bila zadovoljna jer me osmehom obara s nogu. Onako bez ičega na sebi (ja sada već potpuno naga a on sa crnim tesnim boksericama) seli smo na debeli, dlakavi  tepih na podu.

-Mekano je i toplo ovde na tepihu.  Rekla sam gurajući se u njegove ruke, naslonivši se glavom na dlakave grudi.

-Jeste, čak je malo i vrućina. Čekaj da ustanem odavde, skloni glavu, žedan sam.

Ustao je i  popio flaširanu vodu koja je stajala u frižideru. Uvek imam par boca hladne vode, jer on ne pije vodu sa česme. Razmišljala sam da li da ga pitam ili možda nije pravi trenutak. Mada, ako ga ne budem pitala neću moći da zaspim. A i ako mi odgovori isto što i svaki put …. Opet mi zdrav  san neće biti opcija, ni večeras. Nemam šta da izgubim, zapravo molim svevišnje sile neka  učine da ovog puta dobijem.

-Da nisi danas išao kod advokata?

-E jesam.

-Jeste li razgovarali o predlogu za razvod braka?

-A, to. Ma ne, trebalo je da me posavetuje u vezi sa poslom. Ostavili smo to zasledeći petak. Podneću ja taj zahtev sudu, nemoj da brineš.

-Treba  ti njena saglasnost  pošto si već rešio da bude sporazumno.

-A odakle ti sve to znaš?

-Pitala sam prijateljicu koja se nedavno razvela.

- Preduzimljiva si, pitaj drugaricu da li bi htela i da te oženi, sada kada je slobodna, jer si u vezi sa mnom prilično nestrpljiva. Ćutala sam, to je bilo najpametnije.

Zakopčavao je poslednje dugme na košulji i uvukao je u pantalone. Zakačio je sat na levi zglob i rekao:

“Moram da idem.”

- Da, dobro, onda se čujemo u toku nedelje?

- Da, čujemo se.

- A vidimo se sigurno sledećeg petka?

- Trebalo bi.

Povukao je  bravu lagano na dole i otvorio vrata. Izašao je u hladan hodnik zgrade a ja sam bila naslonjena na zid svog predsoblja.

- Otišao sam, sredi to oko pre nego da te sledeći put vidim, i sačekaj da ti se javim nemoj da me zoveš. Jesmo li se dogovorili?

- Apsolutno, kao i uvek, sve mi je jasno, nema potrebe da ponavljaš.

Niz hodnik se raširio zvuk koji se stvarao dok korača sveže prebrisanim podnim pločicama, nalik na škripanje guma po snegu. Ja sam zatvorila vrata, zaključala sa unutrašnje strane i u prolazu, dok sam koračala ka fotrelji koju sam pogledom fiksirala, uključila sam opet radio. Umesto na meku, udobnu fotelju presvučenu purpurnim plišom, sela sam na pod ispred nje. Glavu sam zabacila na sedalni deo i počela da plačem. Osećala sam svoje slane suze sa obe strane jezika koje su tu dospele slivajući se niz obraze preko poluotvorenih usana.

Hoće li se ikada razvesti?

Na radiju su najavili numeru pod nazivom “Lepota”. Tiho sam pakala i u polumračnoj sobi  slušala reči koje su poput skalpela precizno sekle moje umorno i nemoćno biće.

“Ja sam vreme koje izdisem. Telo koje zbog bola prezirem. I ništa me više ne inspiriše sem nade da se i bez njega jednom  može živeti.”