Između dva sveta

Iz popodnevne dremke probudio me je njegov plač. Preplašen i  zbunjen skočio sam sa kauča pokušavajući da zadržim ravnotežu. Probao sam da se fokusiram i spoznam odakle dopire njegov glas. On je sve intenzivnije plakao. Pribrao sam se i pretvorio  u uvo a onda je zvuk prošao kroz ušni kanal, bubna opna je zavibrirala a slušne koščice su prenele vibraciju pužu,  tu su je slušne ćelije pretvorile u signal a onda su signali putem slušnog nerva doprli do mog mozga. Da, razaznao sam. Plakao je u dvorištru. Istrčao sam kroz vrata zamišljajući ga krvavog, polomljenog kako leži na travi i savija se od bola. Stajao je iznad našeg psa koji je nepomično ležao, njemu ništa nije falilo osim maramice kojom bi bar na trenutak zaustavio krokodilske suze. Odahnuo sam, moj dečak je bio živ i zdrav. Kada sam posle par minuta ćutke gledajući u petogodišnjeg stvora, napokon potrvrdio sebi da zaista nema potrebe da brinem, prebacio sam pogled na nepomičnog vučjaka. Zaspao je, sada večno, bez bilo kakve šanse da se probudi i zamaše repom. Dvanaest godina smo živeli sa našim prijateljem. Bio je najinteligentniji pas na svetu, brzo je usvajao nove zadatke prilikom dresure, bio je zaštitnik našeg dvorišta i pas čija je misija bila da moj mališan, kao njegov gazda, bude srećan. Teskoba koju sam osetio kada me je pogledao preko ramena uplakanog lica preplavila je prvo prostor oko mene, pa celog mene, onda se širila na nebo i verovatno je dosegla do svemira. Od velikog tate očekivalo se da nešto preduzmem, naravno, idelano bi bilo da mogu da ga oživim. Umesto da zaplačem i ja, i ako sam se osećao kao prezrela banana, gnjecavo i trulo, rekao sam:

- Dosta plakanja, ne možemo ga podići na noge, ne možemo očekivati da će opet da zalaje, ali možemo da se potrudimo da ipak bude blizu i da mu napravimo mali spomenik. Kreni sa mnom u garažu da uzmemo lopatu.

- Šta će nam lopata? Jecajući je izgivorio moj sin.

- Pa, znaš, mislio sam da ovde u dvorištu iskopamo rupu, polako spustimo našeg drugara u nju i zatrpamo, tako će on ostati na svojoj teritoriji a mi ćemo biti mirni jer smo ga pristojno otpratili.

- Gde smo ga otpratili?

- U drugi svet. Tamo će nekome novom biti čuvar i nastaviće da živi.

- Kako će da živi ako ga zakopamo, kako će onda da diše ?

Gledajući ga kako slinavog nosa i mokrih očiju stoji ispred

mene, taj mali ali srcem veliki čovek, na trenutak bio je meni ravan, vodio je sa mnom razgovor koji je išao u pravcu “kako objasniti šta je život a šta smrt, petogodišnjem detetu” . Pogledao sam oko sebe, pa prema ulaznim vratima u nadi da ću ugledati svoju suprugu, ona bi se bolje snašla od mene u ovom trenutku. Nje nije bilo, nema dileme da je u podrumu jer bi u suprotnom prva čula detinji plač. Razmišljajući o njoj i njenim posebnim moćima da sve što je ružno pretvori u bajku, palo mi je nešto na pamet.

- Mislim da imam ideju. Rekao sam i uzeo njegovu malu šaku stegao je dovoljno jako da se oseti sigurnim i da mi veruje.

Pokrili smo vučjaka platnenim čaršavom (krevetskim) i seli u auto. Smestio sam ga u njegovo sedište i propisno vezao kaiševima. Ja sam uzeo novčanik, seo za volan i vezao pojas. Rekao sam mu:

- Ne brini, krećemo u misiju, napravićemo, pa recimo, “most” između našeg psa koji više nije na ovom svetu i nas koji i dalje nastavljamo svoje živote sa lepim sećanjem na vernog druga.

Bio je zbunjen, što i nije bilo loše jer je sve vreme sedeo miran, pomalo umoran od plakanja i čekajući da stignemo na njemu nepoznato mesto, gledao je kroz prozor polu sanjivo.

Vozio sam sa jednog kraja grada na drugi, prešao prugu, pa jedan od izlaza na auto put, i posle dvadesetak minuta stigli smo do rasadnika čija je ponuda bila najbolja u gradu. Izasli smo iz auta i kreneli ka ulazu.

- Gde smo došli?

- Došli smo da kupimo jedno drvo.

- Drvo? Kako ćemo celo drvo da smestimo u auto?

- Pa, kupićemo malo drvo, koje se zove sadnica, a ono će vremenom da poraste.

Klimnuo je glavo pa pitao:

- A šta će nam to drvo?

- Ono će biti spomenik koji ćemo “podići” našem vernom Prijatelju. Sin i ja smo bili saglasni da želimo drvo koje će uvek biti zeleno i čije lišće neće požuteti u jesen. Nismo hteli da nas gole grane na zimu podsete na gubitak, nismo bili spremni da naš spomenik u bilo kom trenutku izgleda tužno, jer bi se tuga reflektovala na naša srca.

Gledajući sadnice četinara koje su izgledale kao babuške, okruglaste i punačke, rešili smo da izaberemo Beli bor.

Pitali smo prodavca da nam da najosnovnije informacije i posle njegove priče nije bilo dileme da je baš ovaj četinar idealan da glumi  most između dva sveta. Drvo belog bora može da naraste i do 40m. Cveta u maju, junu i julu.

Borovi se sade zarad poboljšanja kvaliteta vazduha, prijatno mirišu i osveže dušu. Želeli smo da nam drvo bude čarobno, da bude simbol ljubavi i privrženosti. Lično ja, imao sam u vidu da pored mene i mog sina, moja supruga (i ako nije znala o čemu se radi i gde smo mi sada) mora biti deo ovoj idejnog projekta. Na klasičnom spomeniku napišete “ožalošćeni taj i taj”, naš je bio malo drugačiji. Ispostavilo se da ni to nije problem. Beli bor ima ženske šišarke na vrhu grane koje su pojedinačne (koje će u našoj viziji simbolizovati moju suprugu), i muške šišarke, koje su u grupi (koje će biti simbol mene i našeg dečaka).

- Uzećemo jednu sadnicu. Rekao sam prodavcu i platio.

- Sada možemo da se vratimo i prionemo na posao.

Pomislio sam, odakle njemu “prionuti” u skromnom rečniku, ali sam odustao da razmišljam već sam ubacio sadnicu u prtljažnik i smestio njega u sedište. Dok sam ćutke vozio ipak sam se setio gde je mogao da čuje tu “stranu”  reč. Sinhronizovane crtaće na televizoru gleda nekoliko puta nedeljno, kako na srpskom tako i na hrvatskom jeziku. Na kraju sve je to isti jezik koji petogodišnjak može da  razume. Istim putem kojim

Smo i došli, kroz dvadeset minuta vratili smo se u dvorište.

Ja sam iskopao rupu, doboljno duboku da vučjak može mirno da “spava”. Nije bilo lako, preznojavao sam se, toplota je okupirala moje telo, na kraju sam skinuo majicu i nag do pojasa dovršio kopanje. Moj sin je sve vreme stajao pored rupe i pažljivo pratio svaki moj pokret. Psa sam, onako pokrivenog krevetskim čaršavom, uzeo u ruke i spustio u zemlju. Mališan je posle dužeg vremena promenio položaj, osvrnuo se oko sebe i potražio lopticu koja je bila omiljena igračka našeg čuvara. Dodao mi je a ja sam je pažljivo spustio preko, krupnog, beživotnog tela usnulog ljubimca. Zatrpao sam rupu do pola istom onom

zemljom koju sam kopajući bacao lopatom na tlo. Stavio sam sadnicu drveta zatrpao rupu do kraja. Izravnao sam rukama zemlju i ustao koristeći lopatu kao štap. Oslonjen na dršku altke koja je pod mojim vođstvom odradila Bogovski posao, posmatrao sam posađen Beli bor koji je u službi spomenika jednom velikom junaku, stajao ponosno preda mnom.

- Sada napuni vodom  svoju kantu za zalivanje i dođi ovamo da povežemo svetove.

To je tako dobro zvučalo. Otrčao je do česme, odvrnuo slavinu i napunio vodom  žutu, malu  kantu.

- Tata skloni svoju nogu da je te ne nakvasim.

- Uh, dobro bi mi došlo, ali evo napraviću ti mesta i sloniću lopatu, pa ti, bez žurbe polij vodom ovo novo drvo u našem dvorištu. Dok budeš zalivao tek pošađenu biljku misli o lepim stvarima. Nemoj da tuguješ za našim psom već razmišljaj o njegovom odlasku u zemlju iz snova. Kada istrošiš poslednje kapi iz kante, to znači da se vučjak probudio veseo i zdrav sa druge strane duge. Zapravo, kada završiš sa zalivanjem Belog bora, računaj da si našeg psa oživeo.

Možda nisam zvučao pretrano ubedljivo i svakako nikako nisam zvučao  realno, ali mom dečaku sam vratio osmeh na lice. Uzbuđen je stajao pored drveta i držao kantu nagnutu na dole, a voda je iz nje klizila padajući pravo na suvu zemlju.

U trenutku kada je čitav ritual bio gotov pojavila se moja supruga. Iz nekog kutka u kući izašla je napolje ne znajući ni da je dete plakalo, ni da je pas uginuo, ni da smo otišli po sadnicu, ali je videla, jasno, rođenim očima da smo posadili drvo.

- Mamaaaa.

Bacio je kantu i otrčao  je njoj u zavrljaj. Dok ga je mazila po glavi, ljubila mu lice, govorivši da odmah opere ruke jer su mu nokti crni od zemlje, meni je uputila onaj svoj pogled, zabrinuta, pomalo ljuta ali uzbuđena u radoznala gledala me je svojim braon očima. Bez glasa, samo pomerajući svoja sitna usta polako i smisleno, pitala me je “Šta se dešava? ”

Iz sveg glasa sam joj doviknuo:

- Obnavljamo kako pravilno da dišemo, iskreno da volimo i neprestano maštamo. Kako si ti?

Pinus silvestris

• U borovim iglicama ima vitamina C. Beli bor prijatno miriše i njegovo etarsko ulje ima antiseptična svojstva. U Srbiji je rasprostranjen na visinama iznad 1000 m, ali se često sadi u parkovima. U vreme ratova često se pripremao čaj od iglica bora. Krošnja ovog drveta je retka a njegov polen ima blaga alergijska svojstva.