Svet u meni

Maglovito jutro se budilo a sitna kiša kvasila je zemlju harmonično i tiho. Glava mi je bila teška, oči umorne a ostalo je još malo vremena dok sat ne otkuca osam. Na poslu me niko neće pitati kako sam od jutros. Ako se nadate da je nekoga briga za vaše duševno stanje, današnji mentalni sklop i fizičku (ne)moć grdno se varate. Sanjate puste snove. Ljudi su ćorsokak. Svako u sopstvenom ništavilu, kritično nesrećni, , zadovoljni prosekom, sinonim su za slepu ulicu, za mračni puteljak koji ne vodi nikuda.

Jesen je bila na početku, tek je pred njom ovogodišnji cirkus gde žuto lišće i gole grane igraju svoju glavnu tačku. U vrtlogu sumornih dana koji me čekaju ovo jutro je znak da nema nikakve šanse da neki od njih odstupi  od očekivanog. Pošto sam odbauljao do kupatila, oprao zube, umio lice i očešljao svoju kosu, obukao sam se. Vukao sam  noge po  parketu dok sam koračao. Osećao sam hladnoću koja se uvukla u svaki žljeb imeđu drvenih daščica.

• Jebem mu mater, počelo je. O hladni dani, o duga zimo,zašto postojiš? Da me mučiš , da me moriš?

Na glas sam kleo što moram izaći kroz vrata u gradsku pustoš, što se  iz pustoši zalićem u fino osmišljeno beznađe, gde mi kroz timbildinge prodaju sreću.

• Ne neću “pica” dan, i vikend u spa centru, ‘oću radno vreme, ‘oću slobodan vikend, ‘oću pare.

Siktao sam pred ogledalom u hodniku dok sam zakopčavao svoju pilot jaknu sa dva lica. Spustio sam ruku na bravu i zakoračio u vrtlog današnjice. Na kolovozu su ljigave, blatnjave mrlje a  točkovi ih  raznose poput četkice koja slika  boju na platno. Miris vlažne kore drveća i smog mešaju se u jedan, jedini vonj koji postaje gradski znak jeseni. Ljudi u žurbi, srljaju u propast, verujući da “stići na vreme”  menja stvari, osigurava mesto u  raju.  Gazim braon lišće koje zapinje za đon mojih cipela. Gledam pravo, leđa su mi savijena, grčim se jer mi se čini da tako odolevam vetru. Autobusku stanicu sam video u daljini, dvoje ljudi je već čekalo svoj prevoz. Što sam se više približavao stajalištu jasnije sam mogao da uočim da je jedno od njih mlada, zgodna žena.

Kaput joj je do članaka dugačak, ciklama, sa pojasom koji  grli njen visok struk. Kožne kratke čizme, rekao bih, veličine 39, uske pantalone, beretka uparena sa bojom kaputa i kišobran leopard printa. Simpatično je delovao taj životinjski dezen, nije izgledao gnusno jer je njena slika i prilika bila u svađi sa realnošću, bila je nestvarno  lepa.

Zaustavio sam se na pristojnoj udaljenosti od nje. Bio sam dovoljno blizu da primetim  prirodnu boju njenih urednih noktiju, narukvicu koja je virila ispod rukava, tanku, čvrstu od rodiranog srebra. Opet, bio sam u mrtvom uglu, tako pozicioniran da me njen pogleg ne može uhvatiti.

Držao sam ruke u džepovima i lomio prste. Shvatio sam da sam uznemiren. Njen parfem je odudarao od onog jesenjeg vonja koji se širio gradom. Miris citrusa i vodenog cveća štitili su mene, nju i čoveka u zimskom kaputu sa platnenom torbom preko ramena. Njen štit od gradskog smrada bila je svežina. Toplina njenih očiju, vedrina njenog izraza, meka koža pokrivena skrojenom tkaninom,sve je to činilo njen oklop. Poput životnog ciklusa Lepidoptera,  učaurena, umotana u kaput na vetrometini, pretvarala bi se u leptira onda kada moj pogled više ne bude dopirao do nje.

• Kako bi bilo dobro da dodirnem njena šarena krila u nekom mraku daleko od svih.

Pomislio sam sam za sebe, priznajem, pohotno, ali ni malo nedolično. Autobus se zaustavio na ulici, u neposrednoj blizini naših nogu. Prilikom usporavanja, naglo je zakočio pa su okrutni  točkovi zatalasali baru nastalu u rupi pored trotoara. Voda je iskočila iz bare i pokvasila svo troje.

• Jebem mu mater. Rekao sam naglas i poskočio u stranu. Stresao sam blatnjavu kišnicu sa cipela ali su sitne fleke ostale na pantalonama, poput mrlja na odelu automehaničara. Ceo svet je bio protiv mene. Ona je sasvim mirno, izvukla maramicu iz svoje torbe i savila se da obriše čizme. Pri tom me je pogledala, ispod oka, jedva zainteresovano mada učitivo.
• Da li želite i Vi jednu, za cipele? Pantalonama, na žalost, nema pomoći, kao ni mom kaputu. Pokazala je na obod kaputa koji je bio potpuno mokar.
• Ma ne, hvala. Promrljao sam i potražio  čoveka sa platnenom torbom,  kako bih skrenuo pogled. Nije ga bilo. Sigurno je ušao u autobus i nastavio svojim putem.

Ostali smo sami. Da nisam prirodno hendikepiran i osakaćen u pogledu komunikacionih veština, do sada bih je pozvao na večeru i najavio joj ponovni susret, uz obećanje da će prvi sastanak biti neverovatan. Pogledao sam na sat, ostalo je još deset minuta dok kazaljke ne pokažu tačno osam.

• Koliko je sati?
• Deset do osam.
• Da li kasnite?
• Pa, ne, možda ću koji minut, za sada sam u redu.

“Za sada sam u redu”, da li je to uopšte primereno reći kao časnu i poštenu rečenicu. Pomislio sam i protrljao dlan o dlan, ne znajući šta drugo da uradim.

• Hladno Vam je?
• Ne, ne, neobjašnjivo sam napet, i bez persiranja molim.

Rekao sam iskreno, pomalo naivno,  samo sam prećutao “a ti božanstvena ženo me činiš takvim”.

• Koji broj čekaš?
• Peticu, da me odbaci pravo u centar. Među užurbane ljude, poslovne partnere, na deseti sprat solitera gde ću izgoreti u želji da ostvarim normu za koju me baš zabole, ali ću prihvatiti pravila igre i igraću dobro, oo najbolje što znam. Šta da ti kažem, to mi je svrha. Na ovom sam svetu da bih vredno radio.

Nasmejao sam se, razvezao jezik. Pomislih, ako tako nastavim možda ćemo zajedno odleteti u neki drugi svet, na dan, na ceo život, u suštini.

• Previše si okrutan za jednog sramežljivog tipa koji nervozno cupka nogom dok razgovara sa ženom u prljavom kaputu. Ali si duhovit, priznajem.

Osmehnula mi se kao novac siromahu, kao život pokojniku kao šala smrtno ozbiljnom govorniku. Posramio sam se pred njenom neposrednošću. Zanemeo sam od bujice iskrenosti koja je u vidu smislenih reči navirala kroz njena usta pomalo suva ali istovremeno sočna. Poželeo sam da je zgrabim i povedem sa sobom u neku jazbinu gde bismo prezimili do proleća.

• Pa, hvala ti. Gde ti putuješ ovog jutra?
• A, kao i svakog, samo obično čekam prevoz na stanici pre ove. Danas sam krenula ranije iz stana, pa sam prošetala. Ja čekam sedmicu.

To je značilo da provodi dan u delu grada sa leve strane reke. Razmišljao sam čime bi mogla da se bavi, ali sam odustao da upitam jer ni ona nije insistirala da o meni bilo šta zna. Udelila mi je kompliment i sada sam se trudio da joj ponudim neki smešan sadržaj i opravdam duhovitost koja mi je nametnuta. Nepisano pravilo, kada se siliš da zadiviš, postaješ proziran i jadan.Čekao sam zgodan trenutak da predložim neki drugačiji ambijent i pogodnije vreme za nastavak ovog razgovora. Sputavao sam misli koje su želele da postanu žive plašeći se da ne upropastim sve. I dalje sam stajao na bezbednoj udaljenosti ali su me njen limunasti miris i jednostavnost njenih pokreta, dozivali da priđem bliže. Rešen da napravim prvi korak, izbacio sam jednu nogu ispred druge, ruke izvukao iz džepova, pristojno i smelo krenuo sam ka njoj.U tom trenutku autobus se zaustavio. Pogledao sam u levi ugao prednjeg dela autobusa, i crvena sedmica treperila je na ekranu.

• E, to je moj broj. Vidimo se.

Rekla je vedro i preskočivši jedan stepenik, od dva, ušla je u javno, putničko vozilo.

• Jebem ti život. Opsovao sam glasno. Nikog sem mene nije

bilo na  autobuskom stajalištu.

Glavom mi je protutljalo: “Ceo svet je protiv mene”.