Voli me više od svega na svijetu, Mira Furlan.

Kada naučimo da u tišini, ćutke zagrlimo sebe i osetimo se ispunjeno, zadovoljno, tek onda smo zavirili u jedan novi svet; tako zakoračimo i krenemo da istražujemo put koji vodi do intimnih , onih najmesnatijih i najranjivijih delova našeg bića. A da bismo uspeli da proniknemo u svoje katakombe i čačnemo tamo gde dugo (ili čak nikada) nismo, moramo da volimo sebe, onako kako je Mira želela da nju vole“više od svega na svijetu”.

Autobiografija Mire Furlan je dirljiva i iskrena priča, koja je meni odgovorila  na pitanje: Šta ćete uraditi pre nego da sunce umre za jedno 4,5 milijarde godina, odnosno, šta ćete uraditi pre nego što okončate svoj životni vek, za koji i ne znate koliko će tačno trajati?

Mira je uradila (čini se) sve.

U njenoj priči često nailazimo na temu (ne)pripadanja, a zapravo, ta moć koju je imala da se izdigne iznad gnusnog, lažnog i pogrešnog i bude neko ko ne sumnja u dobro nego ga podrazumeva, jeste najtoplija nota ova knjige. Sasvim hronološki krećemo u iskopavanje činjenica o njenom životu, koje je ona zabiberila svojim darom i neverovatnom snagom, pa čitanje  ovih sedamsto i kusur strana ne pada teško. Ne samo da je bila talentovana glumica, sasvim je fino odradila i posao spisateljice, a možda mi je najzanimljivije što znam da se oprobala i u muzici, a o tome u kjnizi baš i nije bilo reči (ostaje žal zaista). Mira se nije klasifikovala, ljude nije delila, nije se nikada priklonila, nikome držala stranu, sebe i svog porekla se nije stidela. Ceo njen život biće bačen pod noge nekim drugim ljudima, dakle ljudima, stvarnim bićima koja su se drznula da sruše i uruše jedan deo njenog života kao  da je nešto što pripada njima, a ne njoj i samo njoj. U priči Bukovskog „Sve guzice na svetu i moja” na pitanje o religiji lik odgovara sestri u bolnici: “rekao sam katolik, samo da bih se spasao buljenja i pitanja  koja obično prate izjavu da nisi religiozan ” , dok je Mira u bolnici pre nego da rodi svog sina Marka na takvo pitanje, odgovorila da nije ni jedne vere, i naravno odmah bila osuđena mrkim pogledom, i etiketirana kao bezbožnica.  Ipak, u ovoj knjizi ima mnogo toga u šta se može verovati:  u ljubav koja je silna i velika, u ljude, u dobra dela, u ponovne susrete, u nove pokušaje. Mira se, koliko god naivno posmatrala svoje postupke, koliko god ih preispitivala uvek trudila da obeli ljudski obraz i sačuva tu toplotu u srcu i duši da je ima dovoljno, da ugreje i druge, da spasi još nekog.

„Suština je u snazi: imaš je ili je nemaš. Dozvoliš drugim ljudima da ti seru po glavi ili ne. Ništa me ne može spasiti iz ovog neprekidnog stanja nesigurnosti. Nikoga se ne može okriviti osim mene.”

Kroz različite životne priče ove glumice, koje su bile prošarane svakakvim bojama i tamnim i svetlim, ipak možete da naslutite baš uvek jednu nijansu koja je tu, koja se provlači i prati svaki portret tih slikovito prikazanih vremenskih razdoblja. To je večita samokritičnost i preispitivanje, ono što se obično kod inteligentnih ljudi javlja kao oštar bol u šupljem zubu za koji znaš da će ti kad tad doći glave. Delovi knjige u kojima Mira govori o škakljivim saradnjama sa svojim kolegama, o povratku u Zagreb, o snimanju u Sarajevu, pored toga što odišu silnim emotivnim nabojem, oni su potpuno stvarni, lako zamislivi, jer se sve dešava na toj relaciji između nje sa jedne strane i nekih “njih” sa druge strane. Kao što je Selindžera pisanje držalo u “neprekidnom transu”, tako je Miri gluma bila ta vodilja i ono što je teralo da lebdi iznad površnog i  mlakog glumatanja u vezi sa svim i svačim kako to rade obični ljudi,  rekla bih, glumci amateri.

“Ako nam se nitko ne obrati imenom i ne pokaže na nas prstom  mi smo “ništa” (i stoga možemo biti” sve”- što je naše najprirodnije stanje bivanja) ”. I sama duboko i čvrsto verujem da bismo se povezali sa ljudima i bili deo jednog velikog srećnog sveta moramo se u jednom trenutku istinski poistovetiti sa potpuno nepoznatom osobom i probati da proživimo i doživimo ono što se njoj događa. Kada bismo češće uskakali u tuđe cipele, i zaboravljali na imena, na podele, na razlike (kojih zapravo i nema jer smo svi jedna te ista vrsta, čovek), bili bi na dobrom putu da otvorimo vrata tih katakombi koje sam pomenula na početku. Osluškujući druge, upoznali bismo sebe.

Na kraju bih se osvrnula još na to koliko je ljubavi utkano u ovu knjigu, u ove zapise Mire Furlan. Na milion načina, iz milion uglova, jasno je da se njen život oslanjao na ono: „Crveno, crveno, crveno, crveno je boja ljubavi, crveno, crveno, crveno, crveni smo draga ja i ti”. Mira je uspela da nam pokaže kroz život kakav je vodila da je voleti iskreno i stvarno jedan veliki zadatak, da je tako nešto neophodno u svetu razdora, rascepa, muke i jada, da je nužno da se neguje, obnavlja i zaliva sve što ima veze sa ljubavlju. Pa kako kaže Jovan Dučić o ljubavi: “Ima pisaca koji veruju da antički narodi nisu znali, nego za ljubav fizičku. Nije tačno. Oni samo nisu znali za našu hrišćansku mortifikaciju, ili našu romantičarsku ekstazu ljubavnu: ali to ne znaju ni današnji Severni Amerikanci, a sutra to više neće možda znati ni evrospki čovek. ”

Tako sa jednom verom u ljubav i ljudskost, sa verom u herojstvo i dobrotu, možda će ipak svet biti spašen, jer baš kao i Mira, niko od nas ne zna da li je ispravno ono što radimo, ali se svako, bar tako mislim, nada da će imati priliku da još neko vreme, dok je živ i stvaran , otkriva, istražuje i ima šansu da voli i bude voljen “više od svega na svijetu”.

Izdavač Booka, Beograd 2022.