X premija

Jutros sam se probudio u cik zore. Utorak je, ne smem da zakasnim, do šest popodne mogu da uplatim loto listić. Obukao sam trenerku i zamolio majku da mi napravi prženice.

• Nema jaja.
• Pa da li je moguće da u kući nemamo ni jedno jaje od 63 komada koliko mesečno sleduje po potrošačkoj korpi?
• Ima pekmez, hoćeš ovogodišnji ili prošlogodišnji? Od svih sorti ima, i ništa mu ne fali.

Gledao sam ispred sebe u loto listić i pokušavao da odlučim koju kombinaciju brojeva da odaberem za ovo kolo.

• Kada siđeš u podrum, na drugoj polici, tri tegle sa crvenim poklopcem...

Streljao sam je pogledom.

• Zaboravi poklopac, znači, druga polica, poslednji red do zida, e u tim teglama je šljiva. Ove godine sam je ljuštila, lepo ukuvala, nisam ga mnogo zasladila.

Znam da želim u igri broj 9,  a noćas mi se u snu javila trojka. Problem su bili dvocifreni. Dvoumim se između 17 i 23. Sedamnaestog u mesecu, bez izuzetka, perem auto, a 23. luftiram ćebe kojim je prekriven krevet na kome spavam.

• E ispred tih tegli imaš one malo veće, sa belom nalepnicom na kojoj piše šipak. On je od prošle godine, ali je prste da poližeš.

Stavio sam krstić preko 9,3,17,23. Fale mi još četiri cifre. Danas je jedanesti, staviću i 11.

• Majka, šta si rekla, koliko tog džema od šljive ima?
• Tri, tri tegle.
• Ništa, trojku već imam. A tog od šipka?
• Čini mi se, pet tegli. Njega nešto niste hteli da jedete, a od skupe čorbe sam ga pravila.
• Dobro, može, pišem i 5. Sada mi fali još jedan broj, usput ću da smislim, odoh do komšinice. Ješću kada se vratim.

Obuo sam patike i samo u trenerci otišao do najbližeg uplatnog mesta, niz ulicu, preko puta kioska gde prodaju giros. Svakog utorka i petka uplatim po jednu kombinaciju. Devojka me već dobro poznaje, ukucava brojeve ne komentarišući šta će se desiti kada zavrte bubanj. Listić mi je sve vreme u ruci, ali vetar duva tako da ne mogu da ga ispravim i položim na dlan kako bih upisao još jedan broj. Znam koji ću. Broj zgrade kojoj je miris girosa ušao u sam temelj je 35. Jedva crtam krstić preko 35. To je to, imam sedmicu, svih sedam crvenih (majka kaže da su crveni) brojeva je štiklirano. Stižem do menjačnice, vrata otvorena,  nema komšinice, navalio sam se na pult, čekam. Čitam nalepnicu na staklu „LOTO”. Trebalo bi da su slova crvene boje , tako mi kažu, ja ne znam. Ne razlikujem crvenu i zelenu. Daltonizam sam nasledio od majke preko X hromozoma. Njoj su sve boje jasne. Ona je nosilac, al' sam ja zato najeb'o. Nestrpljiv sam, jeste da je tek 11h ali želim da dam uljudno svojih 80 dinara i vratim se kući sa svojom kombinacijom  da čekam večernje kolo sreće. Pojavila se mlada žena, meni nepoznata. Nosi belu bluzu, znam da je bela, to jasno vidim. Kosa joj je ravna do pola ramena, prava kao strela. Kaže mi „Zdravo, izvolite.”

• Da uplatim loto.
• Može, dajte, koliko kombinacija imate?
• Samo jednu, malopre sastavljenu. Poslednji broj je broj zgrade preko puta, gde prodaju giros.

Prstom upirem na zgradu. Zašto pričam kao navijen? Nervozan sam jer je ne poznajem. Ona ne zna da ne razlikujem crvenu i zelenu, komšinica je znala.

• 80 dinara.
•  
• Lepa Vam je ta trenerka, koje je boje?
• Plave

Rekoh kao iz topa.

• Odličan model, boja nije ni važna.

Zatim je progutala knedlu, pa je dodala:

• Ne razlikujem plavu i žutu.

Nije više izgovorila ni reč, a ja nikada nisam srećniji bio što mi je keva baš taj X dala.