Haruki Murakami, citati.

“… Većina ljudi nije mogla da pronikne u taj izraz. Čim od njenog lica odvoji pogled, čovek više ne ume da opiše kakav je izraz imala. Iako je bio veoma jedinstven, iz nekog razloga, njegove specifične karakteristike nisu ostajale u pamćenju. U tom smislu, ona je podsećala na nekog insekta sa odličnom sposobnošću mimikrije. Menjati boju i oblik radi prilagođavanja sredini, biti što manje upadljiva i neupečatljiva, to joj je upravo i bio cilj. Ona se od malena na taj način štitila…

…Razmišljajući o dolasku carstva nebeskog, Aomame je sedela za šankom i pijuckala koktel tom kolins. Pretvarajući se da očekuje nekog, s vremena na vreme bi bacila pogled na svoj sat, ali niko zapravo nije ni trebalo da dođe. Ona je samo među mušterijama koje su ulazile u bar, birala odgovarajućeg muškarca. Njen sat pokazuje pola devet. Ispod crvenkastobraon Kelvin klajn jakne nosi svetlo plavu bluzu i mini suknju. Danas sa sobom ne nosi ono specijalno šilo. Umotano u peškir, ono mirno spava u fioci njenog ormara…

…Smisao sveta koji nije ovaj sastoji se od toga da se prošlost ovog sveta može prepraviti…”

1Q84, prva knjiga, Geopoetika 2011.

“…Pištolj u kutiji za cipele, sedam bojevih metaka u džepu kišnog mantila, pejdžer koji i dalje ćuti, šilo specijalne izrade, njegov dobro naoštren smrtonosni vrih igle, lične stvari potrpane u putnu torbu. A zatim, novo lice koje je  čeka, i novi život…

… Ti prizori napolju ukazivali su na činjenicu da svet uspostavlja svoj položaj negde između toga da je “jadan” i toga da mu “nedostaje radosti”, i da nastaje bezgraničnim nagomilavanjem malih svetova koji poprimaju jedan od ta dva oblika…

…Ako poveruje u ono što je rekao taj muškarac, onda je čovek koga je ubila prorok. Čovek koji prima Božiji glas. Samo, vlasnik tog glasa nije bio Bog. Verovatno su to oni koji otelovljuju suštinu čovečuljka. Prorok je istovremeno bio i vladar, a vladaru je suđeno da bude ubijen…

… Iako je lutka od vazduha napisana u formi  izmišljene priče, bila je u osnovi vrlo čitljiv roman. Pisan govornim jezikom desetogodišnje devojčice…”

1Q84, druga knjiga, Geopoetika 2011.

“…Spreda su munje sevale sve jače i jače, na trenutke sasvim bleštavo osvatljavajući ulice plavičastom svetlošću, pa ipak grmljavina se nije čula. Možda je i grmelo, ali kako mi je iz duše nestalo napetosti, pomislio sam da grmljavinu možda samo nisam čuo. Kišnica u brazdama teče ulicama. Gazeći preko njih, mušterije jedna za drugom ulaze u gostionicu…

…Noć je bila hladna ali njegova drhtavica nije bila izazvana samo noćnom hladnoćom. Ta jeza činilo mu se, dolazila je iznutra. Kuda ja to idem, pitao se Ušikava u tom mraku. Odakle sam ja uopšte došao? …

…U trenutku kada su kazaljke sata  pokazale 2.30, Aomame je već bila iščitala oko dve trećine romana. Tu na tren zatvara knjigu, pokušavajući da ono što u svom srcu snažno oseća pretoči u reči. U tom času ona stiče sliku koja nije baš otkrovenje, ali je nešto u šta je gotovo sigurna. Ja ovamo nisam slučajno dovedena…”

1Q84, treća knjiga, Geopoetika 2011.