Razgovor na "ti"

Na večeri povodom desetogodišnjice od osnivanja firme bilo je nas dvanaestoro. Pet žena i sedmorica muškaraca. Jedini među svojim kolegama bio sam u zakonom uređenoj zajednici sa svojom  ženom,  imam dete i ne čuvam  psa kao kućnog ljubimca. Zbog svog promuklog glasa i skoro metar devedeset pet (falilo je par milimetara) važio sam za dasu, muškarčinu, “onaj što zavodi red”, zapravo ja sam potpuno običan čovek. Kolege su došle odevene u garderobu kakvu su inače nosili na poslu, ja sam takođe ličio onom čoveku koji je “terao kera” kroz svakodnevnicu.

• Košulju ne skidaš nikada, a? Šta ti je oženjen čovek, pa ga žena pere, pegla.
• Istina je da sam košulju opeglao sam.

Lavina smeha izašla je iz otvorenih usta šestorice muškaraca. Popur vulkana često eksplodiraju bez najave.

• E dobar si čoveče. Potapšao me je riđobradi dispečer koji sedi za stolom prekoputa mog. Nas dvojica provodimo  osam sati, svakog dana sem nedelje u slabo osvetljenoj ali uvek toploj kancelariji broj 3.
• Ja ne nosim košulje jer nema ko da me pegla. Žena ti je zlatna. Reko je i nastavio da glođe pileću butkicu umočivši je prvo u sos sa majonezom.
• Ma gomila detetove  garderobe je stalno na “meniju”, ponekad  svoje stvari ispeglam sam, ne vidim problem u tome.I  nisam loš, pritisnem lepo tamo gde treba. Rukave i onako podavijem.

Mislio sam da ćemo prestati da govorimo o mojoj košulji, već je bilo dovoljno neprijatno jer sam jedini bio pristojno odeven dok su ostali  “doterani” u odeći kakvu nosim kada šetam parkom ili idem u hipermarket da bih nabavio namirnice za naredne dve sedmice.

• Čekaj, burazeru, uzmeš peglu i ispeglaš sebi izgužvanu odeću, dok ti žena šta radi? Podrugljivo se smeje dok mu prepečena pileća koža visi zalepljena za svetlu, plavičastu vlas na njegovoj
• Nije nužno da radi nešto drugo, mada obično je zauzeta. Što šta završi po kuhinji, na terasi, oko deteta, ponekad nije kod kuće kao večeras, pa sam svakako prepušten samom sebi.
• Kako nije kod kuće, pa gde je.? Dodao je mljackajući pileći batačić.
• Sa ćerkom u parku. Osetio sam nelagodu  što mu odgovaram na pitanje, ali sam ipak nastavio do kraja. Bas je lepo prolećno veče, grad je pun, prošetao sam da bi njih dve imale auto na raspolaganju, želele su u park na izlazu iz grada.
• Znači ti si solo večeras …. Ooooo, taj brak ti nije tako loš.

Postalo je previše toplo, želeo sam da izađem ispred restorana i u njegovoj bašti provedem ostatak večeri ali sam stisnuo zube i rešio da izdržim toplotu koju sam osećao, bio sam ubeđen da nećemo više biti predmet razgovora:  moja  žena, dete i ja. Međutim...

• Ja mojim sinovima sve peglam. Rekla je koleginica u svojim pedesetim koja je imala njih dvojicu. I  dalje ih je  redovno hranila, i stalno govorila “ma oni su još mali” kada god bi je neko pitao zašto odrasli ljudi od tridesetak  godina i dalje žive od njene plate i nemaju nameru da pronađu posao.
• Sačuvaj Bože da se peglaju sami. Meni nije teško, a i šta znam, nije li bre sramota da muškarac drži peglu u rukama.?

Nisam bio siguran da se obratila baš meni, više je zvučalo kao pitanje postavljeno svima, da lebdi u vazduhu dok neko ne da “pravi” odgovor.

• Pa sramota nego šta je. Dok je izgovarao rečenicu koja je bila potpora koleginici koja uvek pegla svoje sinove, ispao mu je komad mesa iz usta, što je izazvalo smeh  kod  prisutnih na poslavi godišnjice firme.
• Sreća pa šef nije doš’o, nekako je bez njega bolja atmosfera, a? Rekao je neko, opet postavljajući pitanje nikome i svima.

Lično, mislio  sam da je šteta što taj čovek nije sa nama jer ne bih bio jedini koji nosi košulju, kako dolikuje. Usput, imao bih o čemu da razgovaram bar na kratko, dok ne plane u žustru raspravu o tržištu, uvozu, izvozu i uopšte o poslu.

• I nije baš da si je dobro opeglao. Ostale su ti ivice na rukavima, vidi se, kol’ko god ih ti podavijao. Kažem ti, teško je žensku ruku zameniti. Uostalom, mogla je da ti spremi košulju pre nego što ode u taj park.
• Ja mislio ti zaurlaš tim jebačkim glasom a ona stoji mirno, kad ono, sam se peglaš, žena skita, ti šetaš, ona vozi.

Obrisao je lepljive,  masne prste o stolnjak i navrnuo pivo iz krigle. Moje strpljenje je bilo na izmaku, osećaj za pristojnost načet komentarima beskičmenjaka sa kojima se nalazim u istoj prostoriji. Bez najave, teška “roletna” pala je preko mojih očiju i progovorio sam.

• Debela kravo, divljakušo, što si sinove sa sise juče skinula, prestani da guraš nos u tuđe živote k’o noj glavu u pesak. Prostakušo, lajava glupačo sada si govorila o mojoj ženi poslednji put. Zatvori svoja velika usta i nastavi da smrdiš na krofne i đuveč a mene ne uzimaj u usta.

Okrenuo sam se ka riđokosom koji je izbuljenih očiju posmatrao uplakanu tetku što pegla svoje sinove.

• A ti klošaru neobrijani šta te briga da l’ ja šetam a ona vozi? Je l’ ti lepo sad dok urlam jebačkim glasom na  tebe nesposobni gade? Sirovino jedna, balvan si neodeljan, ružan i pun čvorova! Šteta što ti nije neka kost zaleteta u grlo pa da na trenutak začepiš.

Zazvonio mi je telefon. Zvonkim glasom me pita kako se provodim, uskoro će kući, da li  ću završiti u isto vreme, da me pokupe kolima?

• Upravo se razilazimo, čekam te!

Izašao sam ne rekavši više ništa. Srce mi je lupalo brzo, udaralo  je uporno u isto mesto u mojim grudima poput detlića koji kljuca drvenu banderu. Pred vratima sam stajao na svežem vazduhu, okružen  mladim ljudima koji sede u bašti. Preko nogu svako ima po jedno ćebe koje je pronašao na stolici  pre nego da sedne. Smeju se i pružaju jedni drugima čaše, menjajući ih, svako proba tuđi koktel. Razmenjuju utiske o ukusima koje su osetili. Neki se mršte, neki su oduševljeni, uglavnom svako uspeva da kaže šta misli o koktelu. Dok jedan govori ostali ga pažljivo slušaju. Ne slažu se međusobom, ali mišljenja uvažavaju. Prestaju da govore o različitim tečnostima koje ispijaju, premetačina čaša iz ruke u ruku postaje istorija i već  razgovaraju o dezenu mekog ćebeta koje ih povezuje. Svako ima isto parče tkanine koje ga greje.

Osetio sam da me sram izjeda, poput dispečera koji je polako glockao svoju pileću butkicu.

• Trebalo bi da se izvinim.

Automobil se zaustavio i čuo sam zvuk sirene, bio je prigušen, tek se toliko mogao naslutiti da me obaveste da su tu.

• Izviniću se sutra.