"Razgovori u četiri oka"

“Razgovori u četiri oka”, Ingmar Bergman, Geopoetika izdavaštvo, 2014.

Ako ste nekada kao dete probali cvet bagrema neposredno pre otvaranja osetili ste medast ukus njegovog nektara i tu slast koju bagrem poseduje teško da ćete zaboraviti. Tako je i sa Bergmanovim pisanjem. Priča koju pripoveda teče glatko, reči klize kao dečije sanke po uglačanoj snežnoj stazi. Bez preterane drame, nepotrebnih i ispraznih delova koji bi služili da doprinesu obimnosti romana, Bergman jasno uvodi u priču. Pisac nas precizno informiše o karakteru likova i njihovim međusobnim odnosima. Uz njegove knjige često imate utisak da ste se upustili u čitanje scenarija i ne možete pobeći od formiranja igranog filma u svojoj glavi. Ipak, lepota pripovedanja je tome što vam ostavlja slobodu da sami kreirate vaše junake. Ingmar Bergman vam kroz priču u knjizi “Razgovori u četiri oka” ništa ne nameće, već iznosi činjenice i životne situacije  otvarajući karte na sto. Deli sa vama priču o odnosu između muškarca i žene, večnu književnu ideju koja je izmišljena u isto vreme kada i sam Bog, koja je stvorena onda kada i čovek.  “Razgovori u četiri oka” predstavljaju treću knjigu Bergmanove trilogije, kojoj prethode romani:  “Najbolje namere” i “Rođeni u nedelju”.

Ova knjiga je priča o ženi. O jednostavnoj Ani koja je u (naizgled) harmoničnom braku sa Henrikom koji je sveštenik. Imaju (simbolično) troje dece. Ana u Stokholmu sreće čika Jakoba, čoveka koji je već dvadeset godina paroh  Henrikove parohije. Ona Jakobu, iskreno priznaje veliku istinu koja je obavijena velom mučne strepnje zbog koje se guši i gubi iz vida suštinu svog života. Međutim, paradoksalno, gubeći tlo pod nogama, zbunjena i uplašena ali ne i kriva, Ana pronalazi smisao i po prvi put u životu zna kako izgleda “trenutak jednako nepojmljiv kao smrt.” Ana do najsitnijih detalja objašnjava u kakvoj je borbi sa svojim osećanjima. Borba nije fer, razjeda je, i njena svest u ulozi sudije nalaže joj da bira. Podeljena na dve žene, jedna  bi odustala od svega a druga je rešena da vaskrsne i počne da živi iz početka. Ana nije đavo ali u Boga ne veruje, odlazi u crkvu ali je odustala od pričesti. Ona očajnički želi da zažmuri i pošto otvori oči, mašta da ugleda neki drugačiji život bez teskobe, pretvaranja i prezira. Do krajnjih granica, Henrik biva razuman, prosvećen i dobar čovek koji se nadljudski trudi da razume suprugu i njenu potrebu da promeni sve iz korena. U drugu ruku, Henrik je birao da služi Bogu ali svoju suštinu nije mogao da bira, u njegovom genetskom kodu stoji zapisano da je muškarac,  emotivna, ranjiva zver.

U toku pripovedanja Bergman nas vodi kroz dijaloge likova kao pas slepca preko ulice, sigurno i jasno. Ne bojite se da će vas nešto iznenaditi. Bergmanovo pisanje nije egzotično pa ipak ne ispuštate roman iz ruku do poslednje stranice jer i najobičniji ljudski životi ispisani njegovim perom pretvaraju se u misterije i zagonetke koje kroz čitanje lagano otkrivate i rešavate. Na 64. strani knjige postoji rečenica: “U religioznoj erotici, kako je to sočno.” Mogli bismo reći da je erotika čovekova sposobnost da posmatranjem, razmišljanjem i dodirivanjem oživi uspavanu strast koja se urođeno skriva u ljudskom, krhkom biću. Mogli bismo da kažemo kako je religija čovekova sposobnost da veruje u nevidljivu nit koja spaja ljudsku dušu sa svetim bićem kao što je Bog. Ljubavni trouglovi, razvrat, pokajanje i oprost, usko su povezani sa pojmom verovanja. Najpre, verujemo da smo odabrani da u nečemu istrajemo, i kroz ljubavni zanos težimo da to  ostvarimo. U tom zanosu postajemo bespomoćni, potpuno se prepuštamo. Nakon nekog vremena počinjemo da osećamo umor, bivamo obeshrabreni i shvatamo da ne možemo popraviti već učinjeno. Verujemo, da ćemo stid koju osećamo, preživeti jedino ako se pokajemo. Na posletku, zbunjeni i preplašeni, tražimo da nam oproste naži bližnji, naši partneri, “naše drugo JA” ili sam Bog, slamamo se i predajemo.

U Aninima razgovorima koje vodi sa majkom osećamo teskobu ali i povezanost majke i ćerke. Majka svojoj “devojčici” ne pruža utehu ali je i ne osuđuje. Suština odrastanja i upravljanja svojim životom jeste preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke. Opsednutost tuđim životima, njihovim naizgled skladnim tokovima, pretvara nas u zajedljive, ogorčene zombije koji odustaju od onoga što im je po rođenju dato. Tada na poklon dobijamo priliku da dišemo, osluškujemo, nesebično volimo. Ovaj roman je pun iskrenih, ogoljenih ženskih strahova. Kroz priču se smenjuje prikaz bojažljivosti i kukavičluka upakovan u finu prozu sa elementima misaone lirike. Čitajući poslednju  knjigu iz Bergmanove trilogije nacrtaćete jasnu kružnicu oko tri romana koja, kao jedna celina, govore o smislu života, ovozemaljskim izazovima, i o ljubavi kao kraljici, jednog velikog kraljevstva. Možete verovati u cikluse ,u reinkarnaciju, možete biti ljuti na postojanje zapisanog kraja za sve nas koji obitavamo svakodnevno na relaciji između rođenja i  smrti. Jedno je sigurno, kroz pisanu reč i jezik koji nas spaja, uviđamo da postoji nešto što je življe od nas. Kroz Bergmanovo pripovedanje uočićete veličinu iskrenosti, milosti i prepozanti značaj slobodne volje. Razgovori u četiri oka su nešto između ispovedanja i samospoznaje, nastavak a ujedno završetak jedne priče o mladosti, zanosu, bračnom životu i njegovim nedaćama.