Haruki Murakami, citati.

“…”Mnogo mi je žao ali više nisam u stanju da živim sa tobom”, tihim glasom je izgovorila moja žena. I samo ostala još dugo da ćuti.

...“Ja sam čovek koji  voli da zna kakvi ljudi žive u njegovom susedstvu”, nastavio je Menšiki. “Odnosno, možda bi bilo tačnije reći da me interesuje nego da volim da znam. Pogotovo kad nekoga tako često višam s druge strane doline.

...“U nekoj šetnji u brdima zadobila je više uboda stršljena od kojih je umrla. Bila je sklona alergijama  njen organizam nije uspeo da se izbori sa otrovom. Kada su je doneli u bolnicu već više nije disala. Niko, a verovatno ni ona sama, nije znao da ima tu vrstu alergije. Imala je muža i dete. Njena ćerka sada ima trinaest godina.

...“Hoću da kažem da je u našim životima ponekad teško uvideti granicu izmežu stvarnog i nestvarnog. Izgleda nam kao da se ta granica stalno pomera. Kao kada bi se neka državna granica premeštala po trenutnom raspoloženju. Na to sam mislio kada sam vam malopre rekao da bi verovatno bilo opasno da ostajem duže u onoj jami.

...Kako si?Što se mene tiče, vodim uglavnom jednoličan život. Još stanujem na istom mestu. Hvala ti što si tako brzo poslao dokumente nazad. Zahvalna sam ti. Kad bude nekoh novosti u toku postupka, ponovo ću ti se javiti. Javi mi ako ti bude bilo potrebno nešto od stvari koje si ostavio u stanu. Poslaću ti  ih na kuću preporučenom poštom.U svakom slučaju, nadam se da će nam oboma dobro ići u novom životu...“

Haruki Murakami, “Ubistvo Komtura”, prva knjiga, Geopoetika 2018.

“…”Jesam samo običan grumen, ali uopšte nisam loš grumen zemlje. “, reko je Menšiki smejući se. “ Verovatno je to smelo s moje strane, ali mogu možda da kažem čak i da sam jedan vrlo superioran grumen zemlje. U najmanju ruku , obdaren sam izvesnim sposobnostima. Naravno, te sposobnosti jesu ograničene, ali su svakako sposobnosti. Stoga, dokle god sam živ, živeću punim plućima. Želim da se uverimšta I koliko mogu da izvedem. Nemam vremena za dosadu. Što se mene tiče, najbolji način da se postaram da ne osećam strah ili prazninu jeste pre svega da se ne dosašujem.”

…Zar se ubijanjem jedne ideje ne menja svet?

“I te kako se menja”, rekao je Komtur i ponovo visoko izvio jednu obrvu, kao Li Marvin. “Pa zar nije tako? Ako istrebljenjem jedne ideje ne bi bila izazvana nikakva promena u svetu, kakvog bi onda smisla imao taj svet? I kakvog bi smisla imala ta ideja?...”

Haruki Murakami, “Ubistvo Komtura”, knjiga druga, Geopoetika 2018.

“…Treba samo dobro da osluškuješ, Kafka Tamura”, govori Ošima, “samo dobro oslušni,. Pažljivo kao školjka.”

…To nešto u tebi sada je jasno promolilo svoj lik. Kaocrna senka, mirno počiva tu. Od njene ljušture više nema nit raga. Sasvim je razbijena i odbačena. Po tvojim rukama je nešto lepljivo. Ljudska krv, po svemu sudeći. Podižeš ruku ispred svojih očiju. Samo, svetlosti je nedovoljno da bi se bilo šta razaznalo. I iznutra i napolju, previše je mračno...

...Blesak objekta koji je ličio na avion tamo visoko na nebu nas jeste na kratko podsetio na rat, doduše tek na tren, ali smo bili lepo raspoloženi i veseli. Nebo je bilo savršeno vedro, nije bilo ni daška vetra, a na brežuljku je bio takav mir da se čula sao ptičija pesma. Hodajući u takvoj atmosferi rat nam je delovao kao nešto što se odvija u nekoj dalekoj zemlji, što sa nama nema nikakvog dodira. Peli smo se planinskim putem i pevali. Ako bismo izuzeli činjenicu da je rat još trajao, bilo je to jedno divno jutro, slobodno se može reći savršeno. ..“

Haruki Murakami,” Kafka na obali mora”