Psiho vožnja

“Kada bismo moje ime podelili na pola, prva četiti slova bila bi: N I K O. Dakle, ne morate znati kako se zovem možete me oslovljavati sa  “Niko”. Računajte da sam Vam se predstavila. “

To je bio moj prvi susret sa čarobnom ženom koja je svake srede dolazila na “psiho vožnju” u trajanju od 40 minuta. Moje kolege i ja kao specijalizanti na završnoj godini medicine u oblasti psihijatrije, radili smo na projektu, gde smo seanse koncipirali malo drugačije od redovnih poseta ordinaciji. Ljudi bi pozivom zakazivali svoj termin, precizirali na kom mestu bi voleli da ih “psiho taksi” pokupi kao i to koja bi bila putanja koju bismo vozili dok traje seansa.”Vozači” su bili psihijatri, “mušterije” pacijenti, odnosno klijenti. Cilj je bio napraviti atmosferu kao u regulanoj vožnji taksijem po gradu, jer ljudi često, vrlo otvoreno i rado  razgovaraju kada nema strogih okvira i poštovanja određenih  pravila.

Gospođa “Niko”je redovno zakazivala svoj termin sredom popodne od 17 i 20 do 18 sati. Uvek je tražila da je pokupimo na ulici, ispred prodavnice ručno pravljenih slatkiša. Svaki put je tražila istog vozača (mene), identičnu rutu po kojoj vozimo u toku seanse, a ja bih uvek dobila po jedan medenjak upakovan u celofan sa mašnom.Jako sam volela vožnje sa njom. Žena koja vodi računa o sebi, pomislila sam kada sam je prvi put videla. Nije mi smetalo što ne želi da otkrije svoje puno ime, jer to nije bilo presudno za samu seansu. Gospođa “Niko” je bila visoka i vitka. Na njenim mišićavim rukama jasno su se ocrtavale granice između bicepsa i ostalih nadlaktnih mišića. Odavala je utisak snažne žene, utrenirane i disciplinovane. Isturene, slovenske jagodice stajale su rumene ispod krupnih zelenih očiju. Trepavice su joj bile toliko guste i dugačke pa su izgledale kao prišivene na kapak u vidu malih snopova. Bile su uvek obojene maskarom a olovkom za oči uokvirila bi dva zelena jezera. Usne su joj bile uvek precizno namazane crvenim karminom, pune i mesnate. Njene odevne kombinacije se nikada nisu ponavljale. Svake srede je bila drugačije obučena, sa ukusom, svedeno ali moderno. Ličila je na manekenke sa naslovnica burdi, koje sam kao dete listala u frizerskim salonima čekajući majku. Kosa joj je uvek bila podignuta u visoku punđu i nije je rukama nikada dodirivala. Gospodja “Niko” ima 52 godine i rođena je u znaku Lava. Sa sobom je uvek nosila rokovnik sa tvrdim, bordo koricama na kojima ništa nije pisalo. Po ulasku u taksi, pružila bi mi medenjak, i odmah rekla o čemu želi te  srede da razgovaramo. Pričale  smo  često o njenim roditeljima.

• Znate, mene su roditelji kada sam postala punoletna preselili u drugi porodicu, odrekli su se mene u korist ljudi koji su mogli da me pošalju u inostranstvo na prestižne fakultete i pruže mnogo više nego moji otac i majka.

Istom rečenicom bi uvek počinjala priču o njima, kao da je iznova sebe ubeđivala u ispravnost njihove odluke, opravdavajući postupak time što je, kako bi rekla: “ školovana žena”.

Razgovarale smo o jahanju, o konjima i njihovim rasama.

• Moj hobi je skup, ali ja mogu to sebi da priuštim. Jahanje je elegantan sport i ima moć da me oslobodi od mračnih demona koji me ponekad zaposednu.

A najčešće smo govorile o njenom suprugu.

• On je, znate, bogat čovek. Kada smo se upoznali rekao mi je “slično se sličnom raduje”, vrlo brzo me je zaprosio i postali smo nerazdvojni. U braku smo dvadeset i dve godine. Ne bih rekla da je bio pravu, nismo baš mnogo slični, ali to ne znači da smo potpuno različiti. On se, znate, ne tušira kada smo na moru. Koliko god vremena tamo proveli, nekada se ne okupa danima. Morska so mu podmlađuje kožu, tako kaže i baš takav, slan, najčešće vodi ljubav sa mnom. Zbog posla mnogo putuje, ja ga nikada ne pratim na putovanja, ali insistira da ga sačekam kod kuće kada se sa njih vraća. U proseku putuje jednom nedeljno. Meni fale putovanja, ali to je zabranjeno da kažem.

Nekada je o njemu govorila  kao o najsjajnijem suprugu na svetu, nekada bih stekla utisak da je čovek koji ima mnogo prohteva. Ipak, nikada nije davala puno informacija, čak nije delovalo da je nesrećna. Ja sam u šali sa kolegama govorila kako bih volela da budem g-dja “Niko” kada porastem.

Prošle srede je poslednji put ušla u “psiho taksi”. Najavila je pri zakazivanju termina da je to poslednja  “psiho vožnja” koju rezerviše. Koleginica mi je saopštila da je gospođa “Niko” promenila adresu sa koje ćemo krenuti, bila sam iznenađena.

• Takođe je rekla da želi da promenite rutu, odnosno volela bi da je za vreme terapije odvezeš do aerodroma, kaže da će to i kraće trajati, neće trajati ni 40 minuta.

Bila sam zbunjena i zatečena, ali ne previše zabrinuta jer je ta žena bila nešto više kao zadovoljni klijent nego pacijent. U 17 i 20 bila sam na adresi koju mi je koleginica zapisala. Zaustavila sam auto ispred visoke raskošne kapije koja se od ostale ograde razlikovala po ukrasima od kovanog gvožđa koji su je krasili. Kuća je bila kao iz bajke, na balkonima cveće, na stepeništu je spokojno spavala mačka. Izašla je sa koferom u jednoj i bordo rokovnikom u drugoj ruci. Nekako se snašla da  zaključa vrata. Isto je uradila i sa kapijom. Ušla je u auto. U retrovizoru sam videla njeno lice. Oči su joj bila umorne, bez šminke, usta su joj bila bleda, bez karmina, jednako puna i izazovna kao i uvek.

• Izvinite što ovoga puta nema medenjaka. Možemo li krenuti do aerodroma ako Vam nije problem.

Vozila sam i ćutala, čekala sam da nešto kaže.

• Ja sam Nikoleta. Rešila sam da pobedim i zato odlazim. Napustila sam kuću pre nego da se vrati sa poslovnog puta. Sada je 17:46, on stiže za sat vremena. Očekivaće me baš onakvu kako ste me i Vi očekivali danas. Iznenadiće se kada shvati da me nema.

Obzirom da nisam znala kako u trenutku da se postavim, moje iskustvo nije veliko, rešila sam da probam da neobaveznim razgovorom stignemo prvo do toga da nikako ne sme da prekine sa seansama sada, i da možda nije pametno da je odvezem do aerodroma.

• Gospođo “Niko” ja sam dvadesetak godina mlađa od Vas i svojim kolegama u šali znam da kažem, kako želim da budem Vi kada porastem.
• Ali verujem da ćete se predomisliti.

Pružila mi je svoj rokovnik. Uzela sam ga i stavila na suvozačevo sedište.

• Ostavite me na aerodromu kada istekne 40 minuta. Ja sam svoj termin uredno platila.

Rekla sam joj da ću uraditi kako traži. Kada smo stigle izašla sam i ja iz ‘taksija”, bile  smo dve žene,  na “ničijoj” zemlji, nije bilo ordinacije, psihijatra, terapije.  Pružila mi je ruku, pozdravile smo se i gospođa “Niko” sa koferom u ruci krenula je ka ulazu  u sivu zgradu iza koje se prostirala pista. Potpuno sluđena, požurila sam natrag u auto da pronađem telefon, kako bih nazvala kolege i saopštila im svoje iskustvo. Rokovnik je stajao i čekao da ga uzmem u ruke. U njemu je proteklih godinu dana bila datirana svaka sreda. Zapisano vreme 17:20, kratka beleška sa psiho vožnje, a onda Vreme: 18:45-Ušao u kuću, 18:47-ŠAMAR.

Na poslednjoj stranici, posle svih zapisanih sreda (osim ove poslednje) pisalo je: “21 godinu nisam zapisivala. Želim Vam puno sreće u životu i radu, trebaće Vam.”

Gospođu “Niko”, više nikada  nisam videla.