Život kao takav

Let je trajao uobičajenih 8h i 40 minuta. Iz Njujorka sam krenula popodne tako da sam u ranu zoru stajala na poznatom tlu, sa dva kofera, i pušeći cigaretu čekala taksi. Nevidljivi  svitac uštipao je uglove mojih usana i razvukao ih u osmeh, jer i ako je duša jako pekla, a srce od tuge skoro utihnulo, bilo mi je drago što sam u svojoj zemlji, u svom gradu. Taksista je spakovao moje kofere u gepek a ja sam ugasila cigaretu i ušla na prednje sedište automobila ( želela sam da gledam na ulice skoro pa iz ugla vozača).

-Kuda?

- Na sahranu. Odgovorila sam.

Sestra mi je pre dva dana javila da je mama preminula. Trebalo mi je vremena da sve upriličim i dođem kući tačno na dan sahrane. Panika oko kupovine avionske karte, morala sam da izdvojim priličnu sumu za polazak koji je kroz 24/48 sati, a najvažnije je bilo da pronađem nekoga ko će preuzeti moje grupe u narednih deset dana. Časovi modernog baleta održavali su se svakog  ponedeljka, srede i nedelje, i nije postojala mogućnost da igrači budu na neplaniranom odmoru zbog smrtnog slučaja u mojoj porodici. Uspela sam da pomerim termine i prilagodim ih drugim profesorima, svojim kolegama, pa sam sedam dana (ni svih deset) uspela da ukradem od sopstvenog života koji, ponekad, čini mi se, prolazi već obeleženim stazama zaboravljajući i mene sa sobom da povede. Razumljivo, cigaretu sam zapalila jutros posle 20 godina. Život kakav vodim nepogrešivo je bio ukviren zdravim navikama i pravilnom ishranom, velikim brojem časova i fizičkom aktivnošću koja je nekada prelazila granicu razumnog. Ipak, bila sam na  pauzi  od svega, uzela sam sedam dana za plakanje (duže, ne bi bilo moguće, ne bih imala vremena). Ispred kuće me je sačekala sestra, i njena  ćerka od tri godine. Zagrlile smo se poput vojnika koji su preživeli rat pa su se, u duševnoj bolnici sreli, nakon mnogo godina. Ne obraćajući pažnju na to kojom jačinom joj pritiskam glavu svojim šakama, držim je i naslanjam svoje čelo na njeno, nosevi nam se dodiruju i počinjem da plačem. Njene se oči pune suzama ali steže srce i ne dopušta im da poteku i napuste očnu jabučicu već je sve više vlaže. Mene je pustila, kratko, a onda me je stekla za ruku, poljubila u dlan i rekla:

• Nemoj, mala je tu.

Trgla sam se, i obrisala suze rukavom, pa sam zamolila onog  svica da razvuče  usne u osmeh kako bih ga uputila sestričini koja je nepomično stajala držeći se za sestrinu nogavicu. Iskren osmeh zbunjenog deteta preleteo je preko mojih  tužnih očiju i stvorio more ljubavi koje je šuštalo u ušima.  Nisam više čula sestrino prigušeno plakanje, niti videla poklopac od kovčega koji je navaljen na zid garaže u dvorištu, videla sam samo nju.

Sitna, zapravo umanjena, kopija moje sestre koja stidljivo želi da me dodirne i šapuće:

• Tetka, stigla si.
• Da, jesam, upravo. Zagrliću te tako da nećeš moći na kratko da dišeš, da vidiš samo koliko si mi nedostajala.

Moja sestra bi joj često pričala da meni svi silno fale, toliko da ponekad ne mogu da dišem. Tako  je ona objašnjavala sestričini moja poluanksiozna stanja, posle celodnevnog boravka u sali, kada premorena i gladna dojurim kući da ih nazovem dok još uvek nisu zaspali. Devojčica je upamtila i od mene dobila obećanje da ću jednom pokazati kako se ja to često osećam. Danas sam imala priliku da demonstriram. Na moj zagrljaj odgovorila je gromoglasnim smehom, lepljivim rukama u kojima je držala svilene bombone, pomazila me je po licu.. Rekla mi je

• Tetka ja se ne plašim zlog, strašnog vuka jer on ne postoji. To je priča, to nije stvarno. Nemoj ni ti da se plašiš.
• Neću, obećavam..

I dok sam iz torbe vadila čokale koje sam joj kupila na aerodromu, razmišljala sam o zlom, strašnom vuku koji je zapravo, meni  sestri delovao više kao vučica. Da, smrt. Pred našim očima. Beživotna majka, drveni krst, hladan prazan sanduk koji će uskoro biti pun, i spušten u vlažnu zemlju da putuje u zaborav. Bdenje je prošlo u miru i tišini kako je to običaj i slučaj. Pored majke koja je večno zaspala prošla sam gledajući u svoje cipele, tresla sam se kao prut ali sam se trudila da to niko ne primeti. Pre nego da sam pogledala u belo lice mrtve žene koja me je rodila, uspavljivala, kupala i oblačila, sa mnom plakala  sa mnom se radovala, plesala i tugovala, koja je bila talija, podrška i oslonac, pogledala sam njega. Ispred mene na stolici oronuloj od stajanja (koju su nesumnjivo doneli iz podruma da bi svi mogli da se smeste) nikada življi i nikada tužniji sedeo je moj otac. Gledao je ispred sebe u sanduk boje topinga od čokolade koji se preliva preko velikih kugli sladoleda. Njegovo lice bilo je blago iskrivljeno, ličilo je na pečurku koja je počela da truli. Kosa mu je bila masna a brada stara nekoliko dana. Položene šake dremale su preko njegovih butina a bose noge obuvene u plastične papuče nepomično su stajale tik uz prednje nogare stare stolice. U tom trenutku shvatila sam da danas moramo da zamenimo uloge. Ja ću strogo razgovarati, bez osmeha pripovedati a on će poput uplašenog tek rođenog mačeta poviti rep i saslušati. Čučnula sam ispred oca koji je kao kip sedeo nepomično.

• Tata nas dve smo i dalje tu. Mala me je dočekala sa pričom o zlom strašnom vuku, rekla mi je da ne postoji, da je sve samo bajka. Hej pogledaj me, nemoj da brineš, preživećemo.

Uspeo je da sakupi snagu i ustane. Zgrabio me je i kao što dugo nije, grlio me iz sve snage, nepogrešivo, onako kako to radi brižni otac. Bilo mu je drago što sam kod kuće posle nekoliko dugih godina. Zamolio me je da pogledam majku i rekao kratko :

• Sve nas to čeka.

Htela sam da plačem, zaista,  ali nisam. Htela sam je dodirnem za ruku, desnu, onu gde je sijala burma istim sjajem kao i proteklih cetrdesetak godina. Žela sam da joj se obratim, da se pozdravim, da joj kažem koliko sam puta bila na ivici nervnog sloma zbog njenog majčinskog pridikovanja, i koliku torbu lepih uspomena nosim sa sobom svake noći u krevet da me čuvaju od zlih duhova dok snevam. Ništa, ama baš ništa nisam uradila. Stalaja sam mirno poput đaka koji čeka prozivku prvog dana skole, poput deteta koje ispunjava obećanje da će mirno čekati na kasi jer je od roditelja dobilo ono što je tražilo. Otac me je povukao za rukav.

• Dođi do kuhinje. Da popijemo nešto.

Od kako sam saznala tu jezivu činjenicu da mame više nema, bila sam uredno dozirana sedativima koji ni na koj način nisu na mene delovali. Bez obzira na progutanu dozu, bila sam i dalje od krvi i mesa, osetljiva i ranjiva. Mislila sam da će mi bar smisao svega biti smešna istina koja me (kada sam pod lekovima) ne dotiče i koja me se ne tiče, međutim, nisam bila pošteđena. Osećala sam možda najjasnije u životu da smo krhki  i da je dovoljan tren da nestanemo.

Tata je uzeo dva čokanjčeta i spustio ih na pomoćni sto u kuhinji. Izvadio je staklenu flašu od litar i po u kojoj je bila rakija. Sipao nam je zelenkasto-zlatkastu tečnost jačine 21 grad što je oko 55 volumnih procenata. Tata godinama pravi odličnu domaću rakiju i nju koristi za pripremu, kako je ja zovem, lincurovače. Rizom biljke prelije domaćom rakijom i ostavi je oko tri nedelje da odstoji zatim procedi rakiju i presipa je u novu, staklenu flašu. Nju čuva za posebne prilike jer je, kako tata kaže, lincura čuvar njegovog srca. Danas  je posebna prilika. Nikako radosna. Ni malo vesela. Posebna prilika čiji smo svedoci je sve u svemu mučna, teskobna, jeziva. Naslovljena je jednostavno i prosto, “život kao takav”.

Kucnuli smo se zvuk koji je nastao usled udarca dva staklena vrata naših rakijskih čašica, preplavio je prostoriju. Ništa se osim toga nije čulo, pa je lako moglo sa se pomeša da li smo na svadbi ili nas minuti dele od sahrane. Otac i ja smo se nasmejali, otpili po gutljaj lincure a u isto vreme slavili i žalili život.

Na groblju smo brzo završili, ručak posle sahrane bio je organizovan samo za članove šire porodice. Kratko sam popričala sa zetom, sa tetkama i njihovim sinovima koji su polagali prijemne ispite za fakultete. Ja sam oduvek bila ta kojoj je lako jer se ne mučim, živim u Njujorku a to tako egzotično zvuči. Sa sestrom nisam pričala, gledale smo se često preko stola, ili bismo buljile jedna u drugu umesto da izustimo po nešto o čuđenju i nerazumevanju pojedinih podenutih tema. Ručak smo priveli kraju, ispratili smo one šire i ostali smo samo mi, uži članovi porodice. Čak je i zet odveo sestričinu kod svojih kako bi nas dve ostale  sa tatom. Verovatno su mislili kako ćemo imati o čemu da razgovaramo, da želimo neko vreme zajedno da provedemo. Umesto, potpuno opravdanih očekivanja, kada smo ostali nas troje zavladala je paklena tišina. Danteovi krugovi su bili ništa u odnosu na orbite pune gneva koje smo nesumnjivo pravili putujući jedni oko drugih u mislima ali ne i na delu. Umesto da bilo šta kažemo, otac se vratio da sedi na oronuloj stolici i gleda u prazninu sobe koju je do malopre ispunjavao kovčeg u kome sada, naše najveće blago, mirno leži pod zemljom. Sestra i ja smo otišle pravo u našu zajedničku, devojačku sobu u porodičnoj kući. Legle smo svaka na svoj krevet. Poznat je bio miris prekrivača, mirisao je na detinjstvo, izgledao je bledo, sa ispranim bojama koje su se sada samo nazirale. Ipak, gledajući u rubove tog prekrivača jasno sam se sećala kako ih je majka nameštajući krevet, rukama ispravljala.

“Krevet uvek nameštajte čim ustanete. Zagladite i utegnite prekrivače i tek onda recite dobro jutro novom danu. Sve u životu radite pedantno, i nikada nemojte da zamenite dan za noć, ljubi vas majka.”

Govorila je često da se po jutru dan poznaje i da je svako novo koje svane, prilika da upropastimo ili upriličimo  dan. Ležala sam i plakala. Prvi od sedam  dana je prošao, imam još šest dana za plakanje. Posle se vraćam redovnom životu, za više plakanja, nemam vremena. A tuga će dugo da ostane sakrivena u uglovima mojih očiju, u oštrici mača moje grudne kosti, u moždanoj opni koja je ovoga puta jedva zaštitila mozak od siline udarca koji sam primila. Sestra je nepomično ležala na krevetu preko puta mog, tama  je pala sa neba, a tatine korake nismo čule satima, verovatno je još  uvek je sedeo i gledao u prazninu.

• Gentiana lutea

Lincura u narodu važi za lekovitu biljku koja jača i krepi organizam. Raste na planinskim livadama, ređe se nalazi u šumama i na kamenjaru. Sirov koren biljke je sočan i mekan, bele boje. Koren koji se suši tako da se spreči fermentacija (stabilizacijom), bude veoma gorkog  ukusa i  ceni se kao najkvalitetniji . Lincura je nesumnjivo jedna od najbitnijih lekovitih biljaka koja raste na našim  planinama. Rakija sa lincurom se često upotrebljava kao lek, i u narodnoj medicini je zastupljena na našem podneblju.