Spojnice

Golicala me je etiketa na kragni košulje i bezbroj puta sam pokušao rukom da je pocepam, nisam uspevao. Dlanovi su se znojili, dok su na oba oka dremali paučinasti vodopadi napravljeni od maglovite slane vode koja se luči dok smo budni. Znači, ne spavam, nije san ,  čekam da se pojavi i stane ispred mene kao fantazma, kao trik koji mi moja čežnja podvaljuje. Rekla je da želi na obalu gde smo se prvi put poljubili. Poneo sam pletenu korpu koja miriše na vlažnu vrbinu koru i u nju sam stavio njeno omiljeno vino, dve čaše i bavarski đevrek koji sam kupio uz put.

• Ne želim da idemo do tvog stana, već pravo na jezero. Važi?

Nisam imao ništa protiv pa sam zato spakovao ono neophodno, i čekao sam da zajedno, posle mnogo godina, u zdravlje popijemo na iskap belo, slatko vino sa umerenom i skladnom dozom kiselosti, na onom mestu gde je počelo našeemotivno putovanje.

ZDRAVO!

Rekla je zvonkim, veselim glasom koji je u meni budio dopamin iz dubokog sna. Privukao sam je ka sebi i poljubio u usta, pri čemu se čulo glasno “cmok”, koje je odjeknulo prostorijom. Izašli smo iz čekaonice i krenuli ka parkingu. Zagrljeni smo hodali, bilo je teško zadržati ravnotežu i uspostaviti pravilan ritam kretanja, pa opet nije bilo ispravnijeg načina koji bismo upotrebili kao obrazac koračanja do automobila. Smestili smo se udobno, korpa je dremala u gepeku, gde smo sada stavili i njenu putnu torbu. Nije došla sa gomilom stvari, već sa prtljagom koji je bio dovoljan za produženi vikend koliko je rekla da će ostati.

Nismo se videli godinu dana, tako smo se dogovorili kada je krenula i jednoglasno smo odlučili da ćemo godinu dana od svega odmoriti. U početku je bilo strašno dosadno. Dosada je vremenom prerastala u tugu, a na posletku nisam više ni tugovao već sam sam bio ljut na nju, na sebe, na ceo svet. Kada sam je opet video u meni nije bilo ničega osim želje da večno ostane pored mene, da je više nikada ne pustim.

Na jezero smo stigli poslepodne, sunce je već umirilo svoje neumoljive zrake i svelo ih na prefinjenu  umerenost u vidu prijatne toplote . Gazili smo po šljunkovitoj obali i osmatrali gde bismo mogli da smestimo korpu i sednemo. Pošto sam, sasvim očekivano, zaboravio ćebe čija je životna uloga bila da obezbedi mekano mesto našim zadnjicama prilikom boravka u prirodi, sklopio sam svoj sako na četvrtinu i pružio joj ga. Mene  je žuljalo sitno kamenje, ali se moglo izdržati. Otvorili smo flašu, (vadičep sam takođe poneo od kuće) i pošto smo nazdravili i otpili po gutljaj vina iz staklenih čaša, gledali smo u jezero koje je nepomično stajalo na nekoliko metara od naših nogu. Ćutali smo.

Nekada smo se u toj vodi kupali, bila je čista, dovoljno topla i iznad svega meka poput svile. Uživali smo dok je mazila naša gola tela, obožavali  da budemo mokri i mirišemo na sluzave  biljke koje su se krile na tajnovitom jezerskom  dnu. Sada je ispred nas stajaća voda ličila na močvaru. Količina vode se vremenom smanjila, barsko bilje je zaraslo oko obale i umesto modro plave boje, površina koja je bila u našem vidnom polju, bila je tamnomrka, delovala je tužno, zatrovano i trulo.

Zapitkivao sam je o proteklih godinu dana. Želeo sam da mi ispriča kako je provodila dane, da li je češće večerala u restoranima, ili šetala sama, udišući oštar vazduh u Skandinavskim šumama. Na moja pitanja odgovarala je šturo. U početku sam smatrao da je suviše umorna pa zato ne govori mnogo, ali kako je vreme prolazilo uvideo sam da se iza svakog izgovorenog slova krije nešto nedorečeno. Ta tajna nit  na kojoj su bili nanizani odgovori na moja pitanja postala je živa i predstavljala pretnju za moje uznemireno srce. Počelo je jasnije da kuca, da se oseća pod prstima kada dotaknem karotidnu arteriju na vratu. Osećao sam da njoj ovaj sastanak i nije tako ljubavan kao što sam ga ja doživeo. Gledala je u daljinu, bila je odsutna i nije me poljubila ni jednom osim kada se maločas čulo “cmok”. Kada bih stavio svoju šaku preko njene, vešto bi je izvukla, kada sam je zagrlio kao zmija, uvijajući svoje telo, izmigoljila se iz mojih ruku.. Čekao sam da kaže to što joj leži na duši. Čekao sam da joj svane a mene da pokrije neproziran mrak.

• Došla sam da bismo se pozdravili. Da ti kažem da se neću vraćati. Tamo sam pronašla sreću i imam svoj mir, ne želim toga da se odreknem posle godinu dana.
• To je baš lepo, zapravo, iskreno mi je drago što si srećna, ali kako bi bilo da uz sve to imaš i ljubav svog života?

Pitao sam je, spreman da krenem sa njom odmah ako kaže da.

• Pa i imam je. Došla sam, najviše, kako bih ti to saopštila, bilo mi je mrsko da govorim o tako velikim stvarima preko telefona.

Gledao sam pravo u vodu ispred sebe. Kompozicija slike pred mojim očima bila je organizovana tako da u desnom uglu stoji polomljeni drveni dok. Pored njega, prema sredini jezera (na njegovoj površini)  ležali su lokvanji. Sunce je bilo u fazi zalaska iza zelenog brda koje se uzdizalo poput  kapije kamene tvrđave koja štiti jezerski mir od spoljnog sveta. Jedina vedra tačka u tom prizoru bili su beli, krupni cvetovi sa debelim, srcolikim listovima. Na mirnoj površini vode stajali su kao najskuplji ukrasi na jelci, kao zlatni broš na ženskoj košulji, kao mašna u kosi razdragane devojčice. Jedino su lokvanji izgledali čisto  i neukaljano, jedino su oni ukazivali na čednost. Ni jedno od nas dvoje nile bilo ni nalik njima. Ja sam krvario iznutra, cepao se i lomio na sitne delove koji su vrištali “sam si kriv”. Ona se osećala izdanom, pomalo odgovornom za krah koji se dogodio, ali najjače je osećala nemoć, nije bila spremna da se sa mnom (i onim što ima da mi saopšti)  suoči.

• Zaljubila sam se u nekoga ko je bolji od mene. To je bilo dovoljno da presečem i rešim da te zaboravim.
• Da li je bolji i od mene?
• Ne mogu da vas uporedim. Kako bih ti rekla, ovo nema nikakve veze sa tobom, isključivo sa mnom. Ona je nešto posebno, ona nije kao mi. Toliko je čulna da me vrati među žive onda kada mislim da sam potpuno uvenula.

Nisam bio siguran kako da prihvatim ono što govori. Zaista nisam očekivao da je me je žena pobedila. Da je trebalo sa ženom da se takmičim. Sve ove godine nisam naslutio da postoji takva mogućnost, da izabere neku “nju” , umesto mene.

Izvukao sam đevrek iz pletene korpe i histerično počeo da grizem njegovu hrskavu koru. Žvakao sam glasno, gutao halapljivo, nadao se da ću uspeti da nadvladam svoju sujetu i poželim joj lep život, radost i blagostanje. Kada sam pojeo i posledju mrvu bavarskog peciva popio sam vino. Navrnuo sam flašu   i sasuo tečnost u svoj grkljan koja je projurila kroz krvni sistem kao asteroid, brzinom od nekoliko hiljada kilometara na čas. Vest da je druga žena ljubav njenog života i neko ko joj uliva poverenje i sapuće nežno dok plove zagrljene u duboku  noć, razorila me je kao atomska bomba.

• Znam da si sluđen možda i razočaran, zbunjen, iznenađen, ali ja sam potpuno sigurna da nju želim. Možda je moralo baš ovako da se desi, da ja odem, da je sretnem. Da shvatim bez tebe se zemlja i dalje okreće oko sunca, to uradi za 365 dana i možda još par sati preko. Dakle, tačno jedna godina, koliko je i meni trebalo da kreiram sopstvenu revoluciju. Sve  što sam htela, rečeno je, evo visi u vazduhu, čeka da ga prihvatiš i obradiš, kao i bilo koju drugu informaciju. Ako želiš reci nešto, ja nemam više šta da ti  kažem.

Močvara u koju je jezero preraslo sada je bila još tamnija, kao mokra ilovača, izmedu braon i crne, neke prelazne nijanse. Flašu sam vratio u korpu, kao i dve čaše (pri čemu sam iz njene prosuo vino koje je ostalo na dnu navlaživši po koji siv kamen na šljunkovitoj plaži). Otvarač za flaše stavio sam u džep pantalona. Papirnu kesu u kojoj je stajao (sada pojeden) đevrek bacio sam u kantu.

• Sako možeš da zadržiš. Ja idem, a tebi sve najbolje.

• Nymphaea alba

Beli lokvanj ima razgranati rizom koji je bogat skrobom. U biljci ima smole, a u cvetu i listu nalazi se velika količina vitamina C. Može se pripremati čaj od cveta lokvanja koji blagotvorno deluje na nervni sistem. Ovo je zeljasta biljka koja živi u barama i jezerima. Simbol je nežnosti i lepote.