Ako se uzme u obzir značenje mog imena onda bi trebalo da sam prilično snažan, sposoban i kao “gora” silan. Ustvari, ja sam prosto Goran koji živi u garsonjeri od 34 kvadrata, kupljenoj na kredit. Imam suprugu, ženu mirne ćudi koja je izabrala da živi sa mnom, ispalnira porodicu i bude uverena da je to dobra ideja. U devetom je mesecu trudnoće. Plače skoro svaki dan. Nekada to radi glasno da je čujem a nekada sasvim tiho, sebi u bradu, gutajući suze, briše obraze da ne bih primetio. U tako malom stanu kakav je naš, ne može ljudski ni da se sakrije dok plače. I danas sam se pitao zašto opet, i ako znam da mi može dati hiljadu odgovora, od kojih će bar pola biti najrealniji problemi. Oni koji gmižu poput zmija ispod našeg dušeka dok spavamo noću, koji na trenutak postanu nevidljivi ujutru kada ustanemo jer ih ne osećamo kako mrdaju pod našim telima, oni koji ostaju strpljivo da nas čekaju uveče, kada odemo na spavanje.
Stajala je u kuhinji, bosim nogama se oslanjala na kremkaste pločice koje nismo sami birali već smo oberučke prihvatili ideju investitora koji je zgradu napravio, to je bilo najpogodnije za naš džep. Stomak joj je toliko veliki da joj ruke preko njega dosežu do sudopere i slavine. Sunđerom je trljala tanjire a dok je to radila s vremena na vreme bi neki balončić od sapunice odleteo do radne površine i dodornuvši je, pukao. Posmatrao sam je kako skida prljavštinu sa viljušaka i kašika koje smo malopre upotrebili dok smo ručali. Izgledala je spokojno, predana pranju sudova, bila je odsutna, negde umršena u mrežu svojih misli kojih je, znam, u njenoj glavi bilo koliko i riba u nizijskom (ciprinidnom) delu reke. Planirao sam da odem večeras na obalu i ulovim štuku. Jutra su daleko produktivnija od večeri ali jesenji ribolov je moj omiljeni vid rekreacije pa odem na reku u bilo koje doba dana. Sedeo sam za trpezarijskim stolom koji je bio uredan, čist. Preko njegove površine smo nedavno stavili staklo jer je moja supruga tako želela. Na sredini stola nalazila se ovalna činjja od porcelana koju smo dobili kao svadbeni poklon od moje tetke (očeve sestre) i u njoj je stajalo voće. Sezonsko, oprano i spremno za jelo. Gledao sam u ljubičaste grozdove krupnih zrna koja su odavala utisak da će pući od zrelosti. Ovogodišnji rod je bio dobar.Voće je slatko, topi se u ustima i jasno stavlja do znanja da mu je glukoza glavni saveznik. Dok sam gledao kako briše ruke pamučnom kuhinjskom krpom koja je bila poderana na jednom kraju, a onda istom prelazi još jednom preko radne površine time završavajući kuhinjske poslove (za sada), stavljao sam ljubičasta zrna u usta jedno za drugim i više ih gutao nego što sam žvakao. Pre nego da izustim “Ja bih kasnije malo na pecanje”, ona je briznula u plač.
- Ne znam koliko ću još moći da perem sudove na ruke, boli me kičma, koža mi se ljušti.
- Uskoro ćeš da se porodiš pa će biti bolje.
Zajecajala je opet.
- A onda će da dođe dete, kako ću uopšte da stignem da perem, da spremam.
- Dolaziće malo moja majka malo tvoja. Sestra je rekla da će da uskoči kad god može samo da se uklopi sa poslom.
I daje sam jeo grožđe i zaista verovao da će uskoro prestati da plače, jer se obično brzo smirivala.
- U stanu od 34 kvadrata, da sedimo sa bebom i mojom ili tvojom majkom? Ja tebe ne mogu nekada da gledam a nemam gde, kud ću šta ću, opet sam sa tobom u četiri zida.
Trebaće tom detetu mir, nemamo posebnu sobu u koju bi mogla da se sklonim kada plače, ma kad hoće da sisa. Ima da ga hranim pred svima, da svi bulje i da se čude.
- Ajde nemoj da si na kraj srca, pa koji svi? Samo će roditelji i rodbina doći da ga vide, prijatelji su odavno prestali da svraćaju.
- Prestali, jer im je neprijatno. Ti uvek smrdiš na ribu ja sam stalno mučena duša. Bar je tako u poslednje vreme.
Sve vreme je stajala pored sudopere na pločicama, bosa, sa ogromnim stomakom i plakala. Pravila je pauze da bi ispričala to što ima pa nastavljala da plače.
- A šta ako ne budem imala dovoljno mleka. Ako ga ne bude uopšte, šta će onda to dete da jede? Znaš li ti koliko su skupe formule?
Ćutao sam jer nisam znao na šta tačno misli? Tek kada je narednom rečenicom objasnila da je u pitanju praškasta mešavina koja se rastvara u vodi i “menja” majčino mleko shvatio sam šta pokušava da mi kaže. Nisam imao rešenje, prestao sam da jedem grožđe. Umesto slatkog ukusa koji se širio mojim nepcem sada mi je ustima bio gorak ukus poraza. Kao vinova loza koje se diže iznad zemlje i hirovito raste prema nebu u visinu čineći svog vinogradara ponosnim i srećnim, tako je rasla moja sramota. Nimalo nisam bio ponosan već poražen.
- Pa snaći ćemo se nekako za tu formulu, ih ma deca se sama čuvaju, to su žilava stvorenja, nemoj da brineš.
Pokušao sam da nemoć prikrijem humorom, kao što sam uvek radio, samo ovoga puta nije upalilo. Plakala je i smejala se u isto vreme, malo histerično malo tužno, preplašeno i zbunjeno, moja supruga je izgledala kao da je na ivici nervnog sloma. Grozdovi su nepomično stajali u činiji i kako bih pogledom spazio tu skupinu purpurnih zrna osetio bih mučninu. Razlog za nelagodu u stomaku nije bilo preterano konzumiranje voća već Božanska nit koju je ono sa sobom nosilo. Nju je prišivalo oko mog srca koje se kao beton sve više stezalo. Tako silno sam osećao da je simbol plodnosti i rađanja, da je vekovima izvor vina kojima se pojilo vizantijsko carstvo, da je tu na stolu da mi kaže kako sam jadan i bedan naspram svoje žene koja je odlučila na svim poljima sama da se bori. Trudnoća je proletela, ona se ni na šta nije požalila, sve do devetog meseca kada je počela sa tim plakanjem. Govorila je da više od svega želi da imamo decu, da se čuje gugutanje, smeh i vriska, da nije važno što nam je stan mali, bitno je da smo zdravi. Zapravo sada shvatam da se nadala kako će se nesto promeniti, umesto promene dobijala je još više mene koji smrdi na ribu i nije sposoban da se izvuče iz dugova koji poput živog blata gutaju silovito u ambis.
- Pogledaj na šta ličim, postaću majka dok trepneš, a ja plačem u kuhinji naše garsonjere koju nećemo odplatiti dok smo živi. Osećam se kao budala, umesto da čuvam snagu za sve što me čeka ja plačem kao kiša i predajem se, a to ne smem.
Potpuno (ne)očekivano suze su počele same da teku. Nisu se zaustavljale, pokrio sam usta rukama da se ne čuje da što kasnije shvati da plačem. Vrlo brzo sam odustao od pokušaja da ugušim tugu i ridao na sav glas. Ona je podigla glavu, kuhinjska krpa joj je ispala iz ruke na pod. Prišla je gegajući se do stola, pomerila stolicu koja joj se našla na putu i stala preko puta mene. Uhvatila me je za ruke, čvrsto stegla i nasmejala mi se. Izgledala je kao da ni suzu nije pustila a ne da se u istim davila do pre sekundu. Pred očima sam , pored njenog lika, uobražavao redom slova”S” “R” “A” “M” “O” “T” “A”. Poljubila me je po jednom u svaki obraz, prodrmala, držeći me sada za ramena, i rekla:
- Ti to sebi nikako ne smeš da dozvoliš, pusti da ja plačem a ti uradi nešto da nam bude bolje i nikada nemoj da zaboraviš koliko te volim.
A onda je jauknula i uhvatila se za stomak. Mlaka voda se slila na njena bosa stopala a ja sam (i ako u čarapama) osetio da stojim u minujaturnoj bari. Vodenjak je pukao.
- Vitis vinifera
Čitava biljka vinove loze bogata je taninima (jedinjenja odgovorna za organoleptiku vina). U zrelim plodovima prisutna je velika količina dekstorze, koja je kao pripodan izvor šećera u grožđu, dobar izbor u balansiranoj ishrani. Ovo veoma hranljivo voće se lako vari i upotrebljave se (najčešće kao suvo) u ublažavanju tegoba kod upornog kašlja. Vinova loza ima vitamin P (vitamin sa antioksidativnim i anti-inflamatornim efektom). Grožđe je voće sa jakom tradicijom, simbolizuje preobraženje, bogatsvo i plodnost.