Zbrka u Brestu

Nedavno su komšije, sa kojima i nismo preterano bliski, ostale bez posla. Njih dvoje, u svojim četrdesetim, bez dece, živeli su u kući do naše, sa propalim krovom i bez fasade. Radili su u fabrici za preradu kože, koja je pre par nedelja otišla pod stečaj. Utučeni i besni, tužni i izigrani, dane su provodili raspitivajući se kako da dođu do novog posla i počnu opet da zarađuju. Računi su se gomilali, krov se sve više urušavao, govorili su kako im je baš on bio na redu za popravku, ali ih je gubitak posla potpuno iznenadio. Moja supruga Mara je vrlo empatična, rekao bih da često proživljava tuđe strahote, muke i neprilike. Mada, to je jedna od stvari zbog koje je neizmerno volim i poštujem. Zamolila me je da nazovem svog prijatelja i njegovu suprugu Betinu koji su živeli u Belorusiji, u gradu koji ne možete promašiti ako putujete na primer iz Berlina za Moskvu. Njih dvoje su živeli prilično raskošno u odnosu na naše “domaće” poimanje življenja pristojnim životom. Uvek su imali spremačicu, hranu su vrlo često naručivali, a još češće su putovali. Obzirom na takvo stanje stvari, moja supruga je i došla na ideju da ih kontaktiramo pošto komšinica neće imati previše posla, a komšija će moći da sređuje baštu ili da mu Beti sredi neki posao kod  prijatelja koji vozi gradske ture i obilaske po Brestu. Pošto su retke situacije u kojima svojoj lepšoj polovini, koja je sa godinam još lepša i mudrija, kažem NE, pozvao sam prijatelja porazgovarao sa njim kratko, obrazložio mu problem, uglavnom, već sutradan smo im pozajmili novac da kupe avionske karte. Dve nedelje nakon što su stigli, pozvali su da se zahvale za priliku koju su im pružili naši prijatelji u Brestu, a sve zbog saosećajnosti moje Mare i njenog nagovora da ih uopšte kontaktiram. Za mesec dana su dobili svoju prvu platu, pa su poslali na moj bankovni račun sumu koju smo im pozajmili. Cela priča vezana za mešanje u život naših komšija (sa kojima i nismo bili toliko bliski) zvučala je sjajno, skoro nestvarno, sve do pre dva dana kada sam ispijajući jutarnju kafu na terasi ugledao svog komšiju kako korača putem ka  kapiji, noseći torbu, pognute glave otvara vrata i ulazi u kuću od cigala. Baš takvu sam uvek zamišljao pričajući tri praseta svojoj deci pre spavanja. Odmah sam pozvao ženu i rekao joj da je bio sam, da je tačno dva meseca od kako su otišli i da smesta nazove Beti i vidi o čemu se radi. Pomislio sam na najgore. Već mi je u glavi bila slika kako izjavljujemo saučešće čoveku koga smo sa živom, zdravom ženom poslali u Belorusiju. Rešili smo da se strpimo do podneva, da ne zovemo ljude odmah pošto smo otvorili oči, da pustimo stvari da se slegnu. Ja sam odlučio da tog dana ne idem na posao jer sam bio previše uznemiren a Mara je imala slobodan dan posle dežurstva. Obećala mi je da će otići do komšije i obazrivo ispitati o čemu se radi. Pristao sam, to je bilo pametno rešenje.  Otišla je oko 11 sati  a vratila već u 11:15, bio sam šokiran i skoro pa siguran da su moje crne misli iz maštarije postale još crnja stvarnost. Ipak, nisam bio u pravu.  Sa vrata je uletela pravo u dnevnu sobu i zgrabila telefon.

• Neće ništa da mi kaže. On je otišao da ga ne vide kako odlazi, kaže da ne bi mogao da ih pogleda u oči a ona je ostala sa njima.
• Znači dobro je, živa i zdrava. Šta ćeš sad?
• Pozvaću da je čujem, da potražim objašnjenje, možda nemam baš na tako nešto pravo, ali opet smo mi ti koji su ugovorili da budu kod Betine u kući. Komšija neće ni reč da kaže. Stalno ponavlja jedno te isto “Ma pitajte nju”.

Okrenula je broj lupkajući svojim prstima po tipkama, grickajući nervozno donju usnu  čekala da čuje glas sa druge strane žice.

• Beti, zdravo, kako si? Ah, sjajno, koliko dugo ćete biti na putovanju? Tri nedelje, to je sasvim dovoljno da vidite Bratislavu, mi smo bili duplo kraće pa mi se čini da ništa nismo propustili.

Govorila je sasvim smireno, bez preplitanja jezikom i prizvuka neizvesnosti u glasu, divio sam je pojedinim njenim sposobnostima. Uvek sam se pitao da li je to tako zato sto je ženskog pola ili je prosto darovita i snalažljivija od mene.?

• Zapravo, ja bih da čujem moje komšije, Lenu konkretno, htela bih nešto da je pitam. Hvala ti, sačekaću, a vi se lepo provodite u Slovačkoj.

Rukama je pokrila telefon i šapnula mi je “Sada ćemo videti šta se zbiva”.

Razmenile su par rečenica, informacije o tome kakvo je vreme u Belorusiji, kako se snalazi u poslu, kuća je velika, nije jednostavno održavati toliki prostor a onda je moja supruga prešla na stvar.

• Znaš, ovaj, jutros smo videli komšiju kako se, mislim, vratio se kući, sam, tebe nije bilo, logično ovaj, pošto si još uvek u Brestu, nego ne zameri mi molim te, ali šta se desilo, on nije želeo ništa da nam, ustvari meni, ja sam ga sama posetila, nije mi ništa  rekao, osim da pitam lično tebe.

Onda je usledio muk, od jedno desetak minuta. Zapravo negde na polovini razgovora je izustila kroz zube “Čekaj Lena, a šta ti je to bilo odmah jasno?” . U početku je moja žena imala blago iskrivljenu donju usnu, onda je počela da pravi grimase koje su ličile onim na    licu  usled jakog bola u stomaku ili kod užasne, migrenične glavobolje. U nekom trenutku je tražila da joj prinesem stolicu da sedne, i ako je mogla da se kreće sa bežičnim telefonom u ruci, ali mi je onda pokazala gestom da su joj se “odsekle noge”, povezao sam, zbog onoga što čuje, verovatno.

Lena:

• Bilo je meni jasno odmah pošto smo stigli šta me čeka, šta nas čeka. U potkrovlju kuće su dve delimično sređene prostorije, ali pristojno sa ne previše detalja, gde su nas smestili. Dali su nam ključ i kazali da ne treba da brinemo jer smo sada samo mi stanari tog potkrovlja i niko drugi neće da nam remeti mir onda kada završimo sa poslom ili prosto želimo da se osamimo. Ništa od nas specijalno nisu zahtevali, sređivanje bašte je bila pesma a kuća je već bila dovoljno ulickana pa je trebalo samo svakodnevno da je održavam. Betina je vrlo korektna i poštena žena, a on je ljubazan i suzdržan, ne priča suvišno, ne objašnjava ono što je jasno. U početku sam izbegavala da se sa njim srećem, i bilo je moguće, uspevala sam, jer je prostor ogroman a nas četvoro smo sami u kući koja liči na dvorac. U njegovu radnu sobu nisam ulazila, nju je sam održavao, usisavao i brisao. Sve češće je počeo da radi u dvorištu, u pauzama razgovarajući sa mojim mužem, i uživajući u lepom vremenu kakvo je bilo u proteklih mesec dana.

Mara:

Čekaj Lena, a šta ti je to bilo odmah jasno?

• Osećala sam da neću odbiti ukoliko bilo šta zatraži od mene. Samo je trebalo da pita, ili jasno pokaže šta želi. Borila sam se sa sobom, pokušavala da skrenem misli zamišljajući koliko će  biti utučen moj čovek ako se nešto takvo desi. Na kratko sam dolazila sebi i jasno znala da je preko potrebno da ne dođem u situaciju iz koje neću moći da izađem kao moralno, ispravno i verno biće. Znala sam da ću uraditi sve da ne ostanem sa njim  nasamo, ali nisam računala da će on uspeti da izađe iz uloge hladnog, naizgled, nezainteresovanog čoveka koji živi u sasvim drugačijem svetu od mene.

Prošlog petka završila sam raspremanje salona i vratila na police sve kristalne čaše koje sam prebrisala. Oko 19 sati izašla sam napolje, duvao je vetar ali onaj prijatan koji je dovoljno hladan da te ozveži a ne sledeni  i dovoljno jak da te po koži dotakne ali ne i ošine. Rekla sam mužu da ću otići da napunim kadu i da ga čekam, odgovorio je da završava za manje od sat, jer je popodne dremao, pa želi da posao u bašti privede kraju. U kupatilu koje je ličilo na ono kod kuće, sa jednoličnim pločicama, ali novim ne okrnjenim i belom ozidanom kadom, ne oljuskanom i čistom, skinula sam sve sa sebe i pošto sam laktom proverila temperaturu vode, potopila sam se cela. Razmišljala sam kako ne bi trebalo mnogo vremena da provedem u toploj vodi zbog proširene vene koja mi se nedavno pojavila na levoj nozi. Stanje se pogoršavalo onda kada bih dugo stajala, kao i u leto kada je temperatura vazduha visoka. Ležala sam naga u kadi u potkrovlju,  kada sam začula korake. Nesumnjivo je neko koračao, penjao se uz drvene stepenice. Bila sam ubeđena da je moj čovek. Na vratima se pojavio Betinin suprug, u laganoj  teget košulji sa ruskom kragnom i braon pantalonama od kepera, koje sam, znam, juče ispeglala. Nisam se prenula, nisam se zgrozila, nisam ga oterala. Umesto toga, posmatrala sam ga uzbuđeno i nisam se pomerala. Skinuo je košulju i pantalone, bio je već bos, pete su mu bile sveže ostrugane a nokti na nogama isečeni svi na jednaku dužinu. Osećala sam negde u nekom čošku svog srca da postoji nepremostiv rascep između nas dvoje ali nisam dopuštala tom osećanju da me obuzme. Radila sam sve suprotno od onoga kako sam se do tada ponašala, samo sam se prepustila. Ušao je u kadu i pružio ruke ka meni, nisam mu se približila ali daleko od toga da sam se opirala. Nepomično sam ležala, posmatrala sam njegove smirene kafene oči kojima me je proždirao bez da me dodirne. Sedeo je tako u kadi naspram mene, noge su mu bile opružene pored mojih, dodirivali smo se butinama. Ruke je vratio ka sebi i držao ih iznad vode, oslonjene na ivicu kade, ćutao je. Posmatrao je mene koja je željna nekog lagodnijeg života, željna da se oseti vrednom, željna da opet osluškuje sebe. Zbog velike sapunice koja je već počela da splašnjava, nije se nazirao ni delić mog nagog tela. A zapravo, bila sam potpuno gola, odeća nije bila jedina stvar koju sam skinula pred tim čovekom. Mogao je da me ščepa i kunem ti se da bih ga pustila da me uzme, i ako znam da bih zabila nož u leđa mom čoveku. Zahvalana sam Betininom suprugu što je svoju suzdržanost uspeo da očuva i u tako, po mene, nepovoljnom trenutku. Na vrata je ušao tvoj komšija, video nas je u kadi, potpuno obnažene, kako ležimo i gledamo se iskrama požude. Bez reči je izašao, nije sa mnom razgovarao i narednog jutra ga nije bilo. Znala sam da je otišao tamo gde je na sigurnom, znam da je pohitao u naš dom. Ja nisam mogla da napustim kuću istog trena. Betina bi primetila da se nešto događa, a nisam mogla da dozvolim da se ceo njen svet sruši, jer ne postoji valjan razlog za to. Iskoristiću priliku sada dok su na putu da spakujem svoje stvari i odem. Ostaviću im pismo, zamoliti ih da ne uzmu za zlo, a Vama ću se lično izviniti čim stignem kući.

Posle tog desetominutnog muka, moja supruga je rekla:

• Razumem Lena, ali šta ćes uraditi kada dođeš? Šta ćeš mu reći?

Upitno me je pogledala kao da se pitanje na mene odnosilo.

Kada je završila razgovor jednako vatren kao usijana zvezda, prenela mi je svaku reč. Bio sam, malo je reći poražen. Iz slušalice koju je Mara držala u ruci čulo se prigušeno”tu tu tu”. Ona je sedela na stolici, gledala je u pravcu terase sa koje se vidi komšijska kuća, a ja sam stajao naspram moje žene, gledao je u teme  i skoro neprimetan  izrastak sede kose na Marinoj glavi. Na postavljeno pitanje, Lena joj je odgovorila:

“Udala sam se za jednostavnog čoveka koji je dovoljno tajanstven da bih ostala sa njim, i u dobru i u zlu, na to smo pristali oboje. Betinin suprug je avatar mom muškarcu, biće mi večno nedostižan ali je svoju misiju ispunio. Ne znam šta ću Maro, doći ću kući i pokušati da popravim stvari, ja znam da se u tom kupatilu nije ništa desilo, a opet, desilo se sve.“

To dvoje ljudi (sa kojima i nismo preterano bliski) preko noći su nam postali najbliži na svetu.